Zanimljiva, posredna veza uspostavljena je, prošlog vikenda, između ruskog predsednika Vladimira Putina i švajcarskog sportskog velikana Rodžera Federera jer su obojica, gotovo istog časa u nedelju, odustali od učešća globalnim finalima. Prvi je, pre kraja, napustio samit Grupe 20 najrazvijenijih zemalja u Australiji, a drugi je odustao od završnog meča na londonskom turniru osam najbolje rangiranih tenisera.
Posledice u oba ta slučaja, osetila je, kao valjda niko - Srbija. Dok se radovala novom trofeju i produžetku šampionskog mandata Novaka Đokovića, proželi su je žmarci povodom analiza vanprotokolarnog odlaska šefa Kremlja sa skupa u Brizbejnu...
Ovaj tekst posvećen je pomenutim žmarcima. Iako su mnogi od nas mislili da ništa i niko ne može da nas izludi više nego mi sami sebe, doživeli smo spoljnopolitički šok već od svakojakih unutrašnjih skandalizacija.
Ispostavilo se, naime, da se, u međusobnom zaoštravanju odnosa, velike sile opet nadgornjavaju preko Balkana, u stilu “kad je bal nek’ je - Balkan”.
Stvari su nam, na tom polju, krenule u skladu s tužbalicom “da se jadna za zelen bor uhvatim i on bi se zelen osušio”. Samo što smo razradili šemu po kojoj ćemo slediti nemačko-rusku vezu kao model za prevazilaženje nove drame, povodom ukrajinske krize, između Zapada i Istoka, stigle su vesti koje osporavaju takvu maštariju i prave novo košmarno stanje.
Nemačka kancelarka Angela Merkel je, u Sidneju, upravo upozorila da Moskva pokušava da svoj uticaj proširi na Balkan, a vrlo specifično i na Srbiju, što se “ne sme dozvoliti” zarad očuvanja evropskih vrednosti i sprečavanja da se Evropa vrati u doba podela i ratova. Jer, sugeriše, ukrajinski slučaj, može Rusiji da posluži kao odskočna daska ka širenju njenog režima na zapad i kao odgovor na posthladnoratovsko širenje Zapada na istok, što sve zajedno liči na obnovu hladnog rata.
(Zlo)upotrebnu vrednost našeg poluostrva, istrajno ističe i Putin. Po povratku iz Australije, ponovio je omiljenu poštapalicu da je Rusija na Krimu (koji joj je pripojen) učinila isto što i Zapad na Kosovu (koji je jednostrano proglasio nezavisnost).
Drugim rečima, Balkan opet ulazi u opticaj kao “moneta za potkusurivanje” u odnosima velikih sila. Da bi Srbija izbegla da bude žrtva u tom “kockanju”, morala bi da se blagovremeno i jasno izjasni za jednu ili drugu stranu, proizlazi iz mnoštva analiza. Letos sam na ovom mestu napisao: “Srbiji bi, svakako, najviše odgovaralo da se odnosi Zapada i Istoka normalizuju. Takva poželjnost, međutim, trenutno nije na pomolu.
Vremena za beogradsku politiku balansiranja još ima, ali ono neumitno ističe s pogoršavanjem odnosa među velikim silama. Stoga se čini da ovdašnji lideri već sada treba da sačine plan za eventualnost koja bi im diktirala da se, izuzetno, opredele samo za jednu stranu, pri čemu bi, po svemu sudeći, prednost dali EU”.
Najnoviji događaji osporavaju takvo viđenje. Ministar Aleksandar Vulin je u vidu “ličnog mišljenja” preporučio Srbiji da preispita spoljnu politiku, to jest da se zapita - zašto bi išla ka Zapadu koji šalje haškog optuženika Vojislava Šešelja “da joj sruši Vladu”.
Njegova teorija zavere nadmašuje sve prethodne, bar u paradoksalnosti. Zapad, proizlazi iz nje, šalje antizapadnog fundamentalistu, bez ikakve parlamentarne podrške, da obori premijera Aleksandra Vučića, nekadašnjeg mu saradnika koji se, pre šest godina, toliko od njega odmetnuo, da je izbio na glas kao novi lider prozapadnog kursa...
U međuvremenu, svet je nastavio da se preoblikuje, ne obazirući se na naše “ekstravagancije”. Na samitu Azijsko-pacifičke ekonomske kooperacije (APEK) u okolini Pekinga, konkretizovan je sporazum kojim će se budućim gasovodom isporučivati ogromne količine ruskog gasa Kini. Ubrzo zatim, a istom prilikom, Kina i SAD su se obavezale da će, kao sada najveći zagađivači, postepeno smanjivati emisiju ugljen dioksida, što je pozdravljeno kao bitan doprinos, iako još zaostaje za evropskim standardima, ekološkom spasavanju planete. Usledile su, na samitu G-20, optužbe na račun ruskih postupaka u Ukrajini i oko nje...
Kad sam glavnoj urednici najavljivao ovaj tekst, rekao sam da će biti posvećen tim (polu)globalnim sastancima na vrhu. Ali, kao i većina naših merodavnih čitalaca, nisam odoleo iskušenju, da prenebregnem globalne okolnosti koje bitno utiču na našu sudbinu.
Iz takvog pristupa nametnula su mi se dva zaključka. Prvi, da mi još nismo otkrili koje je naše realno mesto u svetu. I drugi, da ni svet nije načisto šta bi s nama.
Po nas bi najgore bilo da ostane tako. Da bismo to stanje prevazišli, moraćemo da se odreknemo uobrazilje da svet treba da se prilagodi nama a na mi njemu.
Za tako nešto potreban je vanredni sticaj okolnosti. Za nas, ništa manji od čuda da se istovremeno sa
http://www.novimagazin.rs/stav/momcilo-pantelic-kad-je-bal-nek-je--balkan
Нема коментара:
Постави коментар