Веома је занимљиво да је генијалном редитељу, какав је био Штрохајм, требало око девет сати да покуша да прикаже и објасни само један од седам смртних грехова
„Његовом животу ништа није тако добро пристајало као растати се од њега.” „Похлепа”, 1924.
У свом изворном облику, неми филм „Похлепа”,Ериха фон Штрохајматрајао је између осам и десет сати, али је против ауторове воље скраћен на два и по. Оригиналну верзију видело је свега дванаесторо људи, према чијим сведочењима је представљала „највећи филм икада снимљен”. Многи значајни часописи, који се баве историјом и естетиком филма, сврстали су ово дело међу десет најбољих филмова свих времена.
Веома је занимљиво да је генијалном редитељу, какав је био Штрохајм, требало око девет сати да покуша да прикаже и објасни само један од седам смртних грехова. Он је, рекао бих с правом, сматрао да ниска страст, каква је похлепа, заслужује толики временски и уметнички простор.
О похлепи су касније написане странице и странице, а можда је најбољу дефиницију дао Ерих Фром: „Похлепа је рупа без дна која исцрпљује човека у бескрајном покушају да задовољи своје потребе, без коначног задовољства.” („Бекство од слободе”, 1941).
Многи сматрају да се ту ради о зависности, можда најтежој од свих. Јер оно што повезује наркомана, алкохоличара или било ког другог зависника јесте осећање како никада није довољно задовољства, да му је сваким даном потребно све више. И још нешто је заједничко похлепи и осталим зависностима – потпуно одсуство саосећања за друге. У центру су само зависник и његове потребе, све остало нема значаја.
У нашим животима нагледали смо се разних облика похлепе и различитих похлепника. Старији ће се сетити упада комуниста у туђе станове после завршетка Другог светског рата, затим хапшења мужева жена које би запале за око руководиоцима Удбе, као и специјалних летова који су доводили Диора у рајски архипелаг Бриони, због проба Брозових одела, на која би он качио своја два Ордена народног хероја, чија је тадашња вредност само у материјалу (драго камење, платина и злато) по комаду износила пет милиона долара!
Затим, у време распада Југославије и одвратних ратова који су уследили, свих оних тајкунских приватизација за пет пара, па товара државног новца које је Милошевић послао у ко зна ком правцу, и не мање пара које су нетрагом нестале за владе напирлитаних превараната који су га заменили, све до данашњих похлепника који ће, могуће, отићи најдаље.
Сасвим је извесно да неко од њих размишља на овај начин: „Имам апсолутну власт која ће, сва је прилика, потрајати прилично дуго. Зашто бих, онда, згртао материјална добра, отимао и крао? Зар нисам, самим својим статусом, власник свега? Напротив, прогонићу оне који краду и пљачкају, похапсићу све те мафијаше, корумпиране политичаре и лажне бизнисмене јер знам да су се обогатили на непоштен начин, пељешећи прво мој јадни народ, а сада, од када сам ја држава, то чине и мени. Због тога се сви лопови морају наћи иза браве. То ће донекле утешити изгладнело становништво, а ономе ко убудуће намерава да учини нешто незаконито утераће страх у кости.”
Такво размишљање делује логично, али се суочава с једним проблемом. Шта уколико дотичном власнику свега постојећег попусти пажња, па на неком наоко неважном месту ствари измакну контроли? Онда цео систем долази у опасност, зар не? Стога он обавезно мора имати своје људе у сваком сегменту друштва у коме се нешто одлучује или јавно износи. У часопису „Пчеларски гласник”? И у „Пчеларском гласнику”, ако треба! И ту морају седети његови људи, макар један од оних које контролише. Јер, ако неки незадовољни пчелар почне јавно да гунђа, изражава нешто као критику стања у пчеларству, то може изазвати домино ефекат.
Ту се наставља нова, логистичка проблематика. Где да нађе толико оданих људи за сва силна места која мора да попуни? Како ће знати да су му у сваком погледу верни, спремни да беспоговорно слушају и лишени било каквих сопствених, ко зна каквих идеја? За то ће, свакако, најбоља гаранција представљати информације о њиховој прошлости добијене од државне безбедности. Ако, пак, у њиховим биографијама нема довољно прљавог материјала, онда свакако треба рачунати с простом чињеницом да су без њега нико и ништа.
Још једна ситница. Шта када, на пример, на месту директорке Културног центра осване поштанска службеница, каменорезац постане председник Управног одбора Универзитета, а за управника позоришта дође гуслар? Да ли ће то изазвати противљења, протесте, револт грађана забринутих за културу? Не, неће! Зато што су сви већ гроги, многима је судија већ неколико пута бројао до осам и само гледају како да остану на ногама. Нико више на његове људе неће обраћати пажњу, после неколико дана навићи ће се на њих као да су ту одувек.
Ако неки бандоглави незадовољник ипак покуша да се успротиви, потегне аргументе као што су образованост, резултати у раду и сличне глупости, ту је најбоље од свих средстава за умирење – већ поменути страх. Ако га бунџија, за разлику од осталих, још увек не осећа, мора му се хитно утерати у кости. Дубоко.
Горан Марковић
http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Pohlepa.sr.html
У свом изворном облику, неми филм „Похлепа”,Ериха фон Штрохајматрајао је између осам и десет сати, али је против ауторове воље скраћен на два и по. Оригиналну верзију видело је свега дванаесторо људи, према чијим сведочењима је представљала „највећи филм икада снимљен”. Многи значајни часописи, који се баве историјом и естетиком филма, сврстали су ово дело међу десет најбољих филмова свих времена.
Веома је занимљиво да је генијалном редитељу, какав је био Штрохајм, требало око девет сати да покуша да прикаже и објасни само један од седам смртних грехова. Он је, рекао бих с правом, сматрао да ниска страст, каква је похлепа, заслужује толики временски и уметнички простор.
О похлепи су касније написане странице и странице, а можда је најбољу дефиницију дао Ерих Фром: „Похлепа је рупа без дна која исцрпљује човека у бескрајном покушају да задовољи своје потребе, без коначног задовољства.” („Бекство од слободе”, 1941).
Многи сматрају да се ту ради о зависности, можда најтежој од свих. Јер оно што повезује наркомана, алкохоличара или било ког другог зависника јесте осећање како никада није довољно задовољства, да му је сваким даном потребно све више. И још нешто је заједничко похлепи и осталим зависностима – потпуно одсуство саосећања за друге. У центру су само зависник и његове потребе, све остало нема значаја.
У нашим животима нагледали смо се разних облика похлепе и различитих похлепника. Старији ће се сетити упада комуниста у туђе станове после завршетка Другог светског рата, затим хапшења мужева жена које би запале за око руководиоцима Удбе, као и специјалних летова који су доводили Диора у рајски архипелаг Бриони, због проба Брозових одела, на која би он качио своја два Ордена народног хероја, чија је тадашња вредност само у материјалу (драго камење, платина и злато) по комаду износила пет милиона долара!
Затим, у време распада Југославије и одвратних ратова који су уследили, свих оних тајкунских приватизација за пет пара, па товара државног новца које је Милошевић послао у ко зна ком правцу, и не мање пара које су нетрагом нестале за владе напирлитаних превараната који су га заменили, све до данашњих похлепника који ће, могуће, отићи најдаље.
Сасвим је извесно да неко од њих размишља на овај начин: „Имам апсолутну власт која ће, сва је прилика, потрајати прилично дуго. Зашто бих, онда, згртао материјална добра, отимао и крао? Зар нисам, самим својим статусом, власник свега? Напротив, прогонићу оне који краду и пљачкају, похапсићу све те мафијаше, корумпиране политичаре и лажне бизнисмене јер знам да су се обогатили на непоштен начин, пељешећи прво мој јадни народ, а сада, од када сам ја држава, то чине и мени. Због тога се сви лопови морају наћи иза браве. То ће донекле утешити изгладнело становништво, а ономе ко убудуће намерава да учини нешто незаконито утераће страх у кости.”
Такво размишљање делује логично, али се суочава с једним проблемом. Шта уколико дотичном власнику свега постојећег попусти пажња, па на неком наоко неважном месту ствари измакну контроли? Онда цео систем долази у опасност, зар не? Стога он обавезно мора имати своје људе у сваком сегменту друштва у коме се нешто одлучује или јавно износи. У часопису „Пчеларски гласник”? И у „Пчеларском гласнику”, ако треба! И ту морају седети његови људи, макар један од оних које контролише. Јер, ако неки незадовољни пчелар почне јавно да гунђа, изражава нешто као критику стања у пчеларству, то може изазвати домино ефекат.
Ту се наставља нова, логистичка проблематика. Где да нађе толико оданих људи за сва силна места која мора да попуни? Како ће знати да су му у сваком погледу верни, спремни да беспоговорно слушају и лишени било каквих сопствених, ко зна каквих идеја? За то ће, свакако, најбоља гаранција представљати информације о њиховој прошлости добијене од државне безбедности. Ако, пак, у њиховим биографијама нема довољно прљавог материјала, онда свакако треба рачунати с простом чињеницом да су без њега нико и ништа.
Још једна ситница. Шта када, на пример, на месту директорке Културног центра осване поштанска службеница, каменорезац постане председник Управног одбора Универзитета, а за управника позоришта дође гуслар? Да ли ће то изазвати противљења, протесте, револт грађана забринутих за културу? Не, неће! Зато што су сви већ гроги, многима је судија већ неколико пута бројао до осам и само гледају како да остану на ногама. Нико више на његове људе неће обраћати пажњу, после неколико дана навићи ће се на њих као да су ту одувек.
Ако неки бандоглави незадовољник ипак покуша да се успротиви, потегне аргументе као што су образованост, резултати у раду и сличне глупости, ту је најбоље од свих средстава за умирење – већ поменути страх. Ако га бунџија, за разлику од осталих, још увек не осећа, мора му се хитно утерати у кости. Дубоко.
Горан Марковић
http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Pohlepa.sr.html
Нема коментара:
Постави коментар