Matthias Platzek, kome se nema šta prigovoriti, ima ideju: „Aneksija Krima mora se naknadno uskladiti sa međunarodnim pravom, tako da bude prihvatljiva za sve“. To znači da ne postoji mogućnost da se Rusija odrekne Krima. To ne žele ni stanovnici Krima. Platzek je u pravu. Treba da smo mu zahvalni, jer je razobličio zablude zapadne politike prema Rusiji.
Bojni pokliči su sve glasniji. Na samitu G20 u Brizbejnu Vladimir Putin i Angela Merkel su nasrnuli jedno na drugo, dve političke životinje koje vladaju evropskom scenom. Prvi bi trebalo da je grabljivac u potrazi za plenom. Tako barem smatraju nemački mediji. Druga i posle svih ovih godina ostaje velika nepoznanica: oprezna, tiha, ali ne manje opasna. Snimljen je novi nastavak geostrateškog blokbastera Alien vs. Predator.
Putin razmešta svoje avione i brodove širom planete. Angela Merkel je odustala od svoje uzdržanosti i raspiruje sukob pričom o ugroženom evropskom mirovnom poretku upozoravajući ruskog predsednika da EU neće odstupiti: „Tako je bilo 40 godina i ne želimo da to ponovo proživljavamo“. Steinmeier uzalud preklinje „da našim javnim izjavama ne uništavamo priliku da smirimo i ublažimo ovaj sukob“.
Smirivanje i ublažavanje sukoba – to ne žele ni Rusija ni Zapad.
Putin nas ne ostavlja na miru. Sada ga optužujemo da se namerio ne samo na Ukrajinu već i na Balkan i istočne članice Evropske unije. I to naročito perfidnim, ekonomskim sredstvima. Poverljivi dokument iz ministarstva spoljnih poslova Nemačke lamentira nad činjenicom da Moskva uživa veliku podršku građana Srbije, čemu značajno doprinosi njen stav u vezi sa Kosovom.
Zar neko voli Ruse? To se nikako ne uklapa u našu sliku sveta. Volker Ruhe[2] je nedavno izjavio: „Ne znam nikoga na svetu ko želi da usvoji ruski sistem“. Tu progovara zapadnjačka nadutost. Što je Zapad arogantniji, samouvereniji, nezainteresovaniji, to je ismejani „ruski sistem“ privlačniji za one na evropskoj margini. Tako nam i treba, kada su nam Bugari lenjivici koji parazitiraju na našoj socijalnoj pomoći.
I onda se pojavio Platzek sa svojim osvežavajućim savetom za geostratege iz Vašingtona, Brisela i Berlina: „pametniji popušta“. Tako je bilo i u prvom hladnom ratu. „Kakvo smirivanje“, grmi FAZ, „To je Minhen 2.0!“ A Platzek je samo izneo jednu činjenicu: Krim će ostati ruski. Ne stoji poređenje sa Baltikom, koji je Rusija anektirala 1940, jer nema sumnje da građani Krima osećaju pripadnost Rusiji.
Uopšte treba biti oprezan kada se govori o aneksiji. Hamburški filozof prava Reinhard Merkel smatra da na Krimu nije reč o aneksiji, već o secesiji. Nismo imali nasilno otimanje dela druge države, već njegovo odvajanje. Prvo bi bilo teško kršenje međunarodnog prava i povod za rat, drugo se kosi samo sa ukrajinskim pravom. „To primaoca ne čini lopovom“, objašnjava Reinhard Merkel.
Platzek je ušao u klub onih koji „razumeju Putina“. To je najveći greh. Ako ruskog predsednika u prve tri sekunde razgovora ne nazovete svetskim zločincem, postajete odgovorni za aneksiju Krima i ruske antigej zakone. Vrla nova forma javnog ispitivanja ličnih uverenja.
Politički su značajniji, jer su daleko moćniji, oni koji Putina ne razumeju. Ljudi koji se još uvek pitaju: „Šta on hoće?“ Ruski predsednik je postao simbol budibogsnama geopolitike. Pravi odgovor najbolje znaju oni u Vašingtonu. Motivi ruske politike u Ukrajini, na Balkanu i ostatku istočne Evrope su nedvosmisleni: Rusija namerava da ograniči agresivno širenje zapadne sfere uticaja.
Zapad prosto neće da se odrekne svog dobro uvežbanog neznanja, jer je ono uslov za opstanak fikcije da smo mi od boljeg materijala nego Rusi. Samo tako možemo da nastavimo da morališemo dok sprovodimo politiku sile.
Spiegel, 20.11.2014.
http://pescanik.net/alien-vs-predator/
Kako je čovek zajahao zvezdu repaticu
Koliko banalno, prozaično i brutalno nisko tada deluju vesti o besnom napuštanju nekakvog samita od strane Vladimira Putina, o odurnim zlikovačkim akcijama najnovijih islamskih džihadista, i uopšte sve ostale vesti sa zemlje i ovog sveta koje čovečanstvo vraćaju u blato i mulj? Pred zvezdama repaticama kao ključevima za tajnu života, koliko su otužni, bedni i uskogrudi svi naši Donjecki, Sirije, Škotske i ostala Kosova? Albanski dron ili evropska Rozeta - šta stiska naše dugmiće? Sporazum Srbije sa MMF-om ili sporazum čovečanstva da spusti robota na kometu? Može li, bez blama, išta dnevnopolitičko ikada više biti nazvano veličanstvenim pred ovim pomeranjima granica dometa ljudskog uma i ponašanja? Postoji li plemenitiji cilj od samospoznaje svog kosmičkog odrastanja i porekla?
Nekome je sleteo Šešelj, a nekome File. Prošle srede, dok se Balkan u svojim udarnim vestima zanimao za (s)let jednog zlog klovna, glavna vest u Evropi i kod svih koji se tako osećaju bilo je sletanje svemirske letelice File na kometu 67P Čurjumov-Gerasimenko. Ništa neobično, jer su na ovim prostorima sejači smrti oduvek bili atraktivniji od kometa, tih potencijalnih donosilaca života. S druge strane, nemoguće je preceniti vanserijski, kosmički i civilizacijski značaj ovog poduhvata ljudske vrste.
I same brojke su dovoljne za raspamećivanje: da bi sustigla i za rep uhvatila jednu zvezdu repaticu, letelica Rozeta sa robotolikim lenderom ("sletačem") Fileom prevalila je kružni put od 6,4 milijardi kilometara. Što je bio visoko rizični "roud trip" na koji je krenula još u proleće davne 2004. godine. Odabrana pokretna meta-kometa ima samo oko četiri kilometra u prečniku dok kroz kosmos šiba brzinom od 135.000 kilometara na sat. I ne može se pohvaliti naročitim pistama za sletanje. Naime, dok File nije poslao svoje fotografije izbliza (uslikane kamerom od 4 megapiksela, što je bilo izuzetno mnogo te 2004. godine), niko nije tačno znao kakva je uopšte površina komete. Čekaju li nas led, prašina i pepeo, ili pak pašnjak i žabokrečina na tom repatom drugu i drugarici Čurjumov-Gerasimenko? Znalo se jedino da je njena gravitaciona sila privlačenja toliko mala da je i najmanje poskakivanje dovoljno da se odleti nazad odakle se i došlo. Svako grublje sletanje Filea bi učinilo da pod maksimom "Džabe smo krečili" ova omanja letelica odskakuta nazad u kosmos. Zajedno sa svojim neverovatnim naučnim instrumentima i automatskim mini-laboratorijama uguranim u gvožđuriju veličine veš mašine. I sa našim nadama spakovanim u radoznale oči zagledane u zvezde.
I sad, na putu koji je trajao deset godina, Rozeta i lender File stižu na svoje repato odredište sa oko dva minuta zakašnjenja. Bez prevrtanja, naročitog odskakivanja ili ugruvavanja. File je nemački odmah prionuo na rad, vadeći uzorke sa tla i unaokolo, analizirajući ih na licu kometnog mesta. Dok za celo to vreme evropski naučnici koji su zakuvali ovaj let u nepoznato održavaju neprekidni kontakt sa svojom fantastičnom napravom. Dakle, iz Darmštata u Nemačkoj navigiraju, manevrišu i komuniciraju sa robotom koji je oko 500 miliona kilometara daleko, dalje od Marsa. Dok ovaj gvozdeni superheroj zauzvrat radosno prima instrukcije, šalje podatke natrag na Zemlju i usput klikće fotoaparatom i "aplouduje" slike na zemaljski internet. Prisetimo se ovoga kada, proklinjući GPS u automobilu, sledeći put negde zakasnimo jer smo se izgubili ili pogrešno skrenuli u rođenom gradu. Ili kada nam bude neopevano maltretiranje da se telefonom ili SMS porukom javimo roditeljima ili voljenoj osobi. Znači, prošle nedelje, čovek je uspeo nešto što nije uradio nikada pre: sleteo je ili "prizemljio" svoju leteću spravu na jednu kometu. Zajahao je zvezdu repaticu, poput modernih kauboja što zajašu razjarenog bika na nekakvom rodeu. Ovo su veličanstvene stvari od kojih zastaje dah a vilica gravitaciono pada. I koje, uprkos svemu što govori suprotno, iznova ispisuju stranice istorije čovekove sposobnosti, kreativnosti i genijalnosti.
Međutim, poenta nije (samo) u tehničkom aspektu celog posla, niti se ovde radi jedino o inženjerskim čudima i nezapamćenoj tehnologiji, koliko god megapiksela imala. Naučni aspekt misije "Rozeta" je onaj koji istinski nadahnjuje. Kometa je kolumbovski neistražena teritorija ili nešto poput naučnog Diznilenda. Na kojoj se kriju tačni odgovori na najveća i najdublja pitanja čovečanstva - ako izuzmemo "Je l' izgledam debelo u ovoj haljini?" Jer komete su ostaci ili restlovi istinskog stvaranja, odnosno formiranja Sunca i planeta iz prvobitnog nebularnog praha. One su najstariji gradivni blokovi Sunčevog sistema ili svojevrsni vremeplov u doba od pre 4,6 milijardi godina. I zato mogu da nam ponude konačne uvide u to kako je naša planeta nastala. Zatim, postoji ozbiljna mogućnost da su komete na našu planetu donele vodu, a možda i složene organske molekule, odnosno - život. Dakle, 2 u 1, možda odgonetnemo i kako je nastao svet po kojem hodamo, ali i otkuda na njemu mi sami, živi, tabanajući i zapitani. I bilo bi to blistavo prelepo jer ima neke besramne romantike u zamisli o kometi koja oplođuje planetu, zar ne? Uostalom, ovaj sudar i nalikuje na vođenje ljubavi na nebeskom platnu ili zvezdanom čaršavu. Gde kometoliki vatreni spermatozoid udara u krupnu i planetoidnu jajnu ćeliju, i stvara novi život u kosmičkoj materici. A sudeći po zadihanom i zajapurenom stanju u kojem se Sunčev sistem nalazio tada, ni strasti nije manjkalo.
S druge strane, komete ranije nisu bile toliko seksi i uzbudljive, već strašne i opasne. One su prvobitno bile viđene kao signali za uzbunu i predskazanja nesreće poput gladi, bolesti ili rata. Jer čovek je oduvek gledao u nebo i zvezde, u njima uviđao obrasce i (pomalo samozaljubljeno) iz njih čitao poruke koje mu šalju razna aktuelna božanstva. A narušavajuća pojava komete na stabilnom nebeskom svodu značila je, a šta drugo, nevolju. Ali nemojmo biti pregrubi prema drevnim Sumerima ili srednjovekovnim Parižanima koji su nebeske pojave tumačili kao one žute samolepljive poruke za ogledalo ili frižider. Koje neko lepi po nebu samo za njihove oči. Od zemljotresa i poplava kao božjih kazni sve do šara preostale kafe u šoljici kao prozora u budućnost i ljubavnu avanturu, i mi sami svakodnevno pridajemo lični smisao stvarima koje su za našu sudbinu sasvim nezainteresovane. Međutim, primetimo veličanstveni put koji smo prošli od tad: od drhtanja pred nebeskim pojavama do njihovog kroćenja i osedlavanja. Na tom putu smo naučili da kontrolišemo svet koji nas okružuje, umesto da mu dopustimo da on kontroliše nas. I da od nekadašnjeg strahopoštovanja zadržimo samo poštovanje. Bio je to put Naučne revolucije, prosvećenosti i napretka, veći čak i od Fileovih 6,4 milijarde kilometara.
I zato, koliko banalno, prozaično i brutalno nisko tada deluju vesti o besnom napuštanju nekakvog samita od strane Vladimira Putina, o odurnim zlikovačkim akcijama najnovijih islamskih džihadista, i uopšte sve ostale vesti sa zemlje i ovog sveta koje čovečanstvo vraćaju u blato i mulj? Pred zvezdama repaticama kao ključevima za tajnu života, koliko su otužni, bedni i uskogrudi svi naši Donjecki, Sirije, Škotske i ostala Kosova? Albanski dron ili evropska Rozeta - šta stiska naše dugmiće? Sporazum Srbije sa MMF-om ili sporazum čovečanstva da spusti robota na kometu? Može li, bez blama, išta dnevnopolitičko ikada više biti nazvano veličanstvenim pred ovim pomeranjima granica dometa ljudskog uma i ponašanja? Postoji li plemenitiji cilj od samospoznaje svog kosmičkog odrastanja i porekla? A ukoliko baš insistiramo na dnevnim politikama, nije li zgodno što je ovo bio projekat našeg kontinenta, Evrope (i njene svemirske agencije), odnosno plod saradnje ljudi iz 14 evropskih zemalja? File je ućutkao i nekakve (evro)skepticizme i uskogrudosti evropskih državica, kao i nas ostalih koji za njima šepajući tumaramo. A ne zove se Štefan. U pitanju je bilo važno ohrabrenje i u vezi sa tim da su (i) Evropljani sposobni za fantastične stvari, samo kada se povežu, udruže i misle hrabro i veliko. Hoćemo li možda prozaičnu ekonomiju i njeno "koliko to košta?" i "maže li se to na hleb, sine?" Važi. Troškovi celog projekta su svakog građanina Evrope koštali samo 4 evra godišnje, dakle, jednu "evropsku" paklicu cigareta. Za tu cenu dobijamo odgovore na pitanja o poreklu planete i života. I u neku ruku, hvatamo boga za muda. O istom trošku: trijumfujemo kao vrsta, nadilazimo dosadašnje granice, te budimo usnulu vatru hrabrosti i saznanja. Za četiri evra godišnje, ima li povoljnijeg i ukusnijeg hlebnog namaza od toga?
Konačno, imena koja su naučnici nadenuli ovim svemirskim brodovima i letećim naučnim laboratorijama su posebno
http://www.e-novine.com/stav/112662-Kako-ovek-zajahao-zvezdu-repaticu.html
Tamo više ne čitaju knjige
Emisija Lični stav, u kojoj je na pitanja Tatjane Feljgengauer odgovarala Evgenija Aljbac, glavna urednica moskovskog nedeljnika The New Times.
Svi smo pažljivo pratili događaje na samitu G20, koji je ove godine održan u Australiji, i pomno posmatrali kako su se učesnici samita ponašali prema Vladimiru Putinu. On sam je o rezultatima ove posete izjavio da je sve bilo u najboljem redu, da je veoma zadovoljan i da atmosfera uopšte nije bila onakva kakvom su je opisali mediji. Međutim, svi svetski mediji su javili da ruski predsednik tamo nije naišao na topao prijem. Kakvi su vaši utisci?
A šta ste očekivali, da će Putin reći: „Da, ovoga puta sam ispao gubitnik. Dobio sam packe od svih dvadeset učesnika samita.“ Ne, on je naravno morao da sačuva ne samo smireno, već i lice uspešnog pregovarača. I mislim da je to sasvim ispravan pristup. Čovek na takvom položaju neprekidno mora da demonstrira uspeh i samo uspeh. Jer ljudi prihvataju ono što čitaju na njegovom licu. Mislim da je demonstracija uspeha ispravan stav.
Meni je od svega što sam pročitala o samitu u Brizbejnu najzanimljiviji izveštaj o četvorosatnom, a po nekim izvorima čak šestosatnom, sastanku Putina i Angele Merkel. Razgovor se vodio (naglašavam) bez prevodioca i tek negde na polovini im se pridružio i predsednik Saveta ministara EU Mateo Renci.
Sastanak je za Putina imao krajnje loš ishod. Angela Merkel je nakon ovog sastanka izjavila sledeće: razgovor s Putinom je jalov posao, s njim je nemoguće dogovarati se, on je nepredvidiv i opasan, on nije opasan samo zato što nema nameru da izađe iz Ukrajine, već i zato što je, sada već otvoreno, bacio oko i na Balkan, pre svega na Srbiju i Bosnu; njega svakako treba zaustaviti.
Budući da se radi o Nemačkoj, zemlji koja je uvek imala posebne odnose s Rusijom, koja je u mnogim oblastima bila njen glavni partner, i budući da je Putin iskreni germanofil, mislim da rezultati ovih razgovora imaju za sve nas veliku važnost. Naše dve zemlje povezuje ni manje ni više nego dve hiljade i šesto ozbiljnih poslovnih projekata.
Osim toga, zanimljiva su i istraživanja nemačkog javnog mnjenja iz kojih sledi da je posle aneksije Krima oko pola građana Nemačke bilo za to da Nemačka ostane neutralna i da se ne upušta u sukobe sa Rusijom, dok je tek 35% građana izrazilo nezadovoljstvo aneksijom. Danas je 85% građana Nemačke krajnje negativno nastrojeno i prema Putinu i prema Rusiji. Hoću da kažem da se unutar Nemačke odnos prema Rusiji naglo promenio. I to je pre svega vezano za poslednje događaje u Ukrajini.
Ali nešto drugo je zaista zaprepašćujuće. Putin je odlučio da ode na samit Dvadesetorice. Dobro. I svi su znali da mu neće biti nimalo lako. Za njega verovatno radi čitava mala armija diplomata i obaveštajaca i oni su ga, nadam se, upozorili da ga u Brizbejnu najverovatnije čeka žestoka opstrukcija. To se i dogodilo. Njega je stvarno sačekala opstrukcija. Znači on je to znao, ali je valjda mislio da će svojim šarmom, retoričkim umećem ili nekakvim argumentima moći da makar malo preokrene situaciju u svoju korist. Postigao je upravo obrnut rezultat, simbolizovan onom tužnom slikom koja je obišla svet, gde na zajedničkom ručku za sve učesnike Putin sedi sam za stolom, a negde sa strane, kao prilepak, sedi predsednica Brazila i niko više.
Onda je bilo zanimljivo gledati redovan nedeljni spoljnopolitički osvrt Prvog programa ruske državne televizije i slušati Dmitrija Kiseljova kako nam otprilike ovako dešifruje sliku koju i sami vidimo: eno, tamo su Kinezi – a oni su danas najvažniji – pogledajte kako Putin razgovara s kineskim liderom, s predsednikom Kine, kako njih dvojica stoje na određenom rastojanju – znate, kod Kineza postoji vekovima ustaljen običaj da u odnosu na sagovornika drže određeno rastojanje – a sada pogledajte kako razgovaraju predsednik Kine i Obama, da li vidite nešto drugo osim glupavog osmeha na licu Obame… i tako dalje. To samo potvrđuje do koje mere je naša situacija zaista teška.
Ono što uopšte ne mogu da razumem i što bih rado pitala Putina je na šta je on zapravo računao. Ako svoje računice gradi na mogućnosti da privatno razgovara sa Obamom, u poslednjih par dana je tu priliku više puta imao. I na samitu APES i sada, u Australiji. Možda njega u stvari snabdevaju pogrešnim informacijama, neadekvatnim analizama o realnom odnosu prema njemu, prema Rusiji uopšte i prema današnjoj situaciji u Ukrajini. I ne radi se samo o odnosu SAD i Evrope prema nama, već i o tome kako čitav svet na to gleda.
Kako je to moguće? Ovo mu nije prvi međunarodni samit posle događaja koji potresaju Ukrajinu.
Vlast kvari ljude, a apsolutna vlast kvari apsolutno. To je jedna od posledica nesmenjivosti vlasti. Putinu svi govore samo to što on želi da čuje. Kao u vremenima sovjetske vlasti. U početku su one što donose loše vesti streljali, a potom su im uručivali ostavke ili ih prosto udaljavali sa dužnosti. Potpuno je očigledno da normalnih analiza našeg realnog okruženja prosto nema. Za vreme sovjetske vlasti su za KGB i Ministarstvo inostranih poslova radili najbolji univerziteti, Akademija nauka, Institut SAD i Kanade, Institut za međunarodni radnički pokret. Sve su to bile ustanove u kojima su radili ljudi koji odlično znaju svoj posao i koji su, svako u svojoj oblasti, do u detalje znali sve o zemlji ili o regionu za koje su bili zaduženi.
A danas ili nikoga ne interesuju informacije ovakve vrste, ili se eksperti biraju isključivo po principu „član Jedinstvene Rusije – nije član Jedinstvene Rusije“. To da je Moskovski državni univerzitet (МГУ) do besmisla politizovan i da su lučonoše društvenih nauka takvi eksperti kao Tretjakov i Nikonov, mi u stvari najjasnije vidimo po ponašanju Putina. Mi vidimo da do njega ne dolaze normalne informacije. On verovatno dobija samo one analize za koje su eksperti sigurni da će mu se dopasti, povodom kojih će ih potapšati po ramenu i reći: „To momci, odlično“. I to je, naravno, izuzetno loše. Jer mi smo kroz sve to već jednom prošli i to se završilo bankrotom sovjetske vlasti. Ne samo finansijskim i ekonomskim, već i spoljnopolitičkim.
Ali što se naše spoljne politike tiče, danas nije baš sve tako katastrofalno.
Naša spoljna politika je danas apsolutno katastrofalna. Slušajte, mi u svetu više nemamo prijatelja. Još malo, pa kao Severna Koreja.
A kako će oni bez naše nafte?
Verovatno ste mislili da kažete „bez našeg gasa“. Jer oni će se bez naše nafte već nekako snaći. Mi već danas znamo da su Sjedinjene američke države postale najveći izvoznik gasa na svetu, a da će sledeće godine postati i najveći izvoznik nafte.
Da, ali mene prosto zanima njihova logika. Oni, a posebno Evropa, o sebi mogu da govore da će se već nekako snaći. Ali oni svejedno i dalje zavise od nas.
Mislim da je njihova logika drugačija. Oni su najzad shvatili da Putin njihovu učtivost i popustljivost razume kao slabost i da, budući da se u njegovim rukama nalazi tako ozbiljno oružje kao što je gas, on misli da će tu njihovu „slabost“ moći beskonačno da zlorabi. Međutim, svedoci smo toga da se u celom svetu čine veliki napori ka diversifikaciji raznih oblika isporuke i korišćenja energenata, a posebno prirodnog gasa. Kada je Obama došao na vlast, jedan od prvih zadataka koji je sebi i svojoj administraciji postavio je ukinuti zavisnost SAD od bliskoistočne nafte. I mi vidimo da je Amerika taj problem rešila. Ona ne samo da više nije zavisna od nafte sa Bliskog Istoka, već će uskoro postati svetski lider u izvozu ove energetske sirovine. I to je, naravno, užasan neuspeh ruske spoljne politike.
Mislim da je politika koja nas je dovela dotle da izgubimo sve prijatelje u svetu osim onih koje kao Orbana možemo da kupimo, zaista katastrofalna. Naime, danas je Gardian objavio vest o tome da je premijer Mađarske Orban bio u tajnoj poseti Moskvi, da je dobio 10 milijardi dolara kredita i zaključio nekakav sporazum o nuklearnoj saradnji. Mislim da u tome nema ničeg dobrog. Tako se ne može živeti u savremenom svetu. Pri čemu slutim da je i ovo naše naglo druženje s Kinom takođe prilično problematično. Naš bivši premijer Kasjanov recimo smatra da će se odista dobri odnosi s Kinom veoma teško izgraditi. Pre će to biti samo imitacija okretanja prema Istoku, korak kojim Putin pokušava da uceni Evropljane. A koliko mu to zaista polazi za rukom, pokazalo se u Brizbejnu.
Recite nam još par reči o Kini. Tokom ovog razgovora stigla je vest o tome da je danas održan sastanak glavnih načelnika vojnih uprava Rusije i Kine. Zanimljivo je šta o tom događaju pišu novinske agencije: Rusija i Kina će se zajedničkim snagama boriti protiv „obojenih revolucija“. I evo saopštenja koje je povodom ovog sastanka izdalo naše Ministarstvo odbrane. Citiram: „Obe strane su obratile veliku pažnju na nedavne događaje u Hong Kongu i oba ministra su se složila da nijedna zemlja nije zaštićena od takozvanih obojenih revolucija“. Još jedna tema kojom se otvaraju nove mogućnosti u druženju s Kinom.
To je smešno. Mnogi ne razumeju da cela kineska ekonomija radi samo po porudžbini. Kina nema svoje proizvode s kojima bi mogla da bude konkurentna na svetskom tržištu. Njena ekonomija živi od porudžbina drugih zemalja, pre svega SAD i Evrope. U mnogo manjoj meri, naravno, njoj stižu i porudžbine iz Rusije. I zato bruto domaći proizvod Kine i rast njene ekonomije direktno zavise od broja narudžbina koje stižu iz razvijenih zemalja.
Recimo, BDP Sjedinjenih američkih država i Evropske unije je 20 puta veći od BDP-a Rusije.
Osim toga, istorija rusko-kineskih odnosa nije nimalo jednostavna, između ostalog i na planu raznih teritorijalnih pretenzija. Možda je ovde već zaboravljeno ostrvo Čženbao (Даманский), ali u Kini se taj detalj iz naše zajedničke istorije ne zaboravlja. Setimo se i toga da Putin dosta dugo nije dozvoljavao kineskim kompanijama da ulaganjem svog kapita ozbiljnije poremete vlasničku strukturu ruskih kompanija. Neko će se zapitati zašto? Pa zato što je potpuno svestan toga da se prenaseljena Kina, koja već desetinama godina pati od deficita teritorije, graniči sa izuzetno retko naseljenim Sibirom. Zato će naši međusobni odnosi biti strogo pragmatični i vrlo komplikovani.
O tome koliko je za Rusiju opasno da se suviše približava Kini, pisao je ne samo Sorokin u svom izuzetnom romanu „Dan Opričnika“, već i Samjuel Hantington u svojoj čuvenoj knjizi „Sukob civilizacija“ koju su početkom 2000-ih (znam pouzdano) pažljivo čitali ljudi koji su tada sedeli iza zatvorenih vrata kremaljske administracije. Očigledno je da danas iza tih vrata više niko ne čita knjige.
Radio Eho Moskve, deo emisije Lični stav, 18.11.2014.
http://pescanik.net/tamo-vise-ne-citaju-knjige/
Нема коментара:
Постави коментар