Danas, i ubuduće

Večeras ćemo se ponovo sakupiti ispred spomenika Solovecki kamen u Sankt Peterburgu.

Donećemo cveće i upaliti sveće.

Osam godina posle još uvek nerešenog slučaja njenog ubistva, na spomenik ćemo prisloniti portret Ane Politkovske.

Slučaj je nerešen jer još uvek nije otkriven naručilac.

Mada, svi znamo ko se zlobno radovao njenom ubistvu.

Znamo kome su toga dana želeli da podare rođendanski poklon. Znamo kome je bilo neophodno da ona zaćuti.

Mi – za sada! – to ne možemo da dokažemo, ali znamo.

Na ovaj dan, 2006, pozivajući jedni druge svim dostupnim sredstvima, mi smo se ovde tada sakupili i dugo stajali pod hladnim oktobarskim pljuskom.

I od tada, svake godine, na taj dan se mi sakupljamo ovde.

„Članci Ane Politkovske su zapravo jedan ogroman krivični predmet s oznakom Ruska Federacija protiv građana Rusije i sve, od prve po poslednje stranice tog predmeta su zalivene suzama i krvlju“, reći će o njoj moj drug iz Pskova, novinar i deputat Zakonodavne skupštine Lev Šlosberg. I njega su takođe pokušali da prisile na to da zauvek zaćuti. Nekim čudom se spasao…

To o čemu je pisala Ana – o otimanju ljudi, o etničkim čišćenjima, o lovu na taoce, o mučenjima ljudi, o prekim sudovima i nedužnoj deci poginuloj od raketnih paljbi po Čečeniji – po međunarodnom pravu se jasno tretira kao zločin protiv čovečnosti.

U Nirnbergu su za to vešali.

U Rusiji dela ovakve vrste – kako je ne trepnuvši izjavio naš predsednik posle Aninog ubistva – „minimalno utiču na politički život naše zemlje“. Predsednikovi dvorski propagatori su se posle te njegove izjave odmah bacili na objašnjavanje takvih pojava kao što je „periferija društvene svesti“, mesta gde je Ana navodno boravila, a potom i na diskusije o društvenom fenomenu „niskog indeksa spominjanja“. A ako neko od naših potomaka njih ikada i bude spominjao, biće to samo u vezi baš ovih sramotnih izjava i prljavih diskusija.

Sedmog oktobra petrogradski činovnici ne dolaze da stanu ispred Soloveckog kamena. Mi toga dana ovde nikada nismo sretali ni gubernatora, ni bilo koga od dumskih delegata (osim mojih stranačkih kolega iz partije „Jabloko“, pripadnika manjine u gradskoj dumi). Zašto? Pitanje je retoričko. Jer ako se setimo do koje mere su u Kremlju mrzeli Anu Politkovsku, jasno je da pojaviti se ovde znači javno pokazati i potvrditi nelojalnost predsedniku.

Kada smo se 2003. sreli u Novoj Gazeti, bila je to jedna od retkih prilika kada sam mogao da vidim Anu u redakciji (ona je večito bila na terenu). Tada mi je poklonila svoju knjigu o Čečeniji, Tuđi rat ili život iza rampe. Ana je ovu knjigu završila proročanskom rečenicom: „Mi smo definitivno priznali da je metak najjednostavniji i najmanje opterećujući način razrešavanja svih konflikata“.

Danas možemo samo da nagađamo ko bi mogao da bude taj koji je oktobra 2006. izdao tu „najjednostavniju i najmanje opterećujuću“ naredbu.

Ali kada putinski režim najzad siđe sa naše političke scene – saznaćemo.

U to sam apsolutno uveren. Kao i u to da će krivca stići zaslužena kazna.

Danas niko od nas ne može da zameni Anu.

Jedino što možemo je da, u granicama naših mogućnosti, pokušamo da produžimo to što je ona radila.

Boris Višnjevski, Radio Eho Moskve, 07.10.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 09.10.2014.

http://pescanik.net/danas-i-ubuduce/