Naprednjački poslanici očito teško ispunjavaju obećanje Aleksandra Vučića koji je posle izbora rekaoda će opoziciju negovati kao malo vode na dlanu, jer je više i nema
„Pacovi”, „žabe”, „izdajnici”, „strani plaćenici”, „ubice”, „kriminalci”, „lopovi” i „dahije”, svi su oni u nekom periodu tokom skoro četvrt veka višestranačja, u Skupštini Srbije predstavljali građane. Građani o tome nisu pojma imali, ali su im poslanici u skupštinskim debatama, čašćavajući se međusobno ovim epitetima, otkrivali za koga su glasali. Pomenuti rečnik uvreda na snazi je i u ovom parlamentarnom sazivu, a sudeći po najavama, još dugo će biti u upotrebi.
Posle poslednjih izbora na kojima je Srpska napredna stranka dobila bezmalo dvotrećinsku većinu u parlamentu, njen lider Aleksandar Vučić rekao je da će „opoziciju negovati kao malo vode na dlanu, jer je više i nema”. Naprednjaci su obećali i da će se u Skupštini Srbije ponašati potpuno drugačije od svojih bahatih prethodnika, demokrata. Međutim, u ova tri meseca rada, blago rečeno, nisu se držali svojih obećanja.
Na početku rada, Maja Gojković, predsednica parlamenta, trpela je oštre kritike iz redova vladajuće koalicije, zato što, kako je isticano, dozvoljava opoziciji da govori mimo dnevnog reda. Opozicionari su, međutim, tvrdili da im ne dozvoljava da govori, što znači da je Gojkovićeva nalazila pravu meru.
Trudili su se i potpredsednici. Ovde ćemo pomenuti samo one iz redova naprednjaka, Igor Bečić i Veroljub Arsić. Ali nikome od njih troje nije bilo lako i kako je vreme odmicalo bilo im je sve teže.
Naprednjaci, čini se, uopšte nisu očekivali da će se opozicija usuditi da kritikuje vlast. Kad je Zoran Živković, lider Nove stranke, prvi počeo da kritikuje, Marjan Rističević (NSS-SNS), nekadašnji Živkovićev saborac iz DOS-a, reagovao je na svaku njegovu reč. Živković se na Rističevićeve uvrede, uglavnom, nije osvrtao, pa i nije dolazilo do nekih većih incidentnih situacija.
U međuvremenu su demokrate i novodemokrate počele više da se uključuju u raspravu, da kritikuju, optužuju vlast za nestručnost, stranačko zapošljavanje, tajne ugovore, ali i za „diktaturu i autokratiju Aleksandra Vučića”. Na diskusiju jednog demokrate odgovaralo bi bar nekoliko naprednjaka, a rečnik je bivao sve bogatiji uvredama i to, zahvaljujući pre svih Aleksandru Martinoviću, koji je baš u svakoj, pa i najbezazlenijoj kritici otkrivao da su „oni koji su krali inficirani patološkom mržnjom prema SNS-u i Aleksandru Vučiću”.
Martinović se zgražavao zbog jezika mržnje prema Aleksandru Vučiću koga oni u čije je vreme vladala potpuna diktatura, kad su mediji bili pod njihovom potpunom kontrolom, nazivaju diktatorom.
Opozicionari nisu mogli da požele ništa bolje nego da im Aleksandar Martinović što više i što češće odgovara. Tako su dobili mogućnost da podsete da je Martinović u „naprednjake otišao 1945. godine, kad je rat bio na kraju.” Malo je onih u javnosti, ako takvih uopšte ima, koji se ne sećaju da je Aleksandar Martinović, kao poslanik SRS-a, o Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću, kad su napravili svoju stranku, govorio kao o „najvećim izdajnicima”, da je Vučić bio kriminalac koji se sa drugim kriminalcima sastaje po pariskim hotelima. Martinović je, svojevremeno, usred Skupštine Srbije nazvao Aleksandra Vučića ubicom! Niko iz sadašnje opozicije toliko teških i ružnih kvalifikacija i neistina na Vučićev račun nikada i nigde nije izgovorio. Kad Martinović danas govori o „jeziku mržnje” to, blago rečeno, izgleda krajnje neumesno. Među naprednjacima, izgleda, ima mnogo onih koji se ničega od onoga što je Martinović o Vučiću rekao ne sećaju, pa kad je Igor Bečić, predsedavajući, pokušao nekoliko puta da prekine Martinovićevu tiradu o „inficiranima mržnjom”, naprednjaci su gromoglasnim aplauzom podržavali Martinovića. Osokoljen takvom podrškom, on je još pitao Bečića u čemu je problem, kad on govori samo istinu. Zaglušen aplauzom i, valjda, hipnotisan Martinovićevim bezobrazlukom, Bečić se nije setio da primeni poslovnik i kazni novopečenog stranačkog kolegu. Bečiću sigurno nije bilo lako, morao se setiti da je on osnivao SNS i da mu je zbog toga radikal Srboljub Živanović pesnicom razbio nos, a Martinović se tome smejao.
Zašto toliko reči o Martinoviću, kad svi, s razlogom, pričaju o neprimerenom ponašanju Zorana Babića koji je Borislavu Stefanoviću nudio besplatan pregled neuropsihijatra? Pa, zato što u prethodnom skupštinskom sazivu u kome su naprednjaci bili najjača stranka u vlasti, nije bilo ovolikog vređanja i svakodnevnog dopisivanja po neke nove teže reči u rečnik uvreda. Zoran Babić je i tada bio šef poslaničke grupe, umeo je da brani svoju stranku, umeo je i da uvredi, ali i da se izvini kad pretera. Tada, međutim, nije bilo Aleksandra Martinovića u parlamentu, pa ni potrebe, kako kažu opozicionari, da se drugi naprednjaci nadmeću u tome ko će gore i više uvrediti političkog protivnika, kako bi se dokazao svom stranačkom šefu.
Zoranu Babiću, kako je rekao, ne pada na pamet da se izvini Borislavu Stefanoviću. To je dobra vest za Stefanovića. U svim prethodnim skupštinskim sazivima oni koji su govorili jezikom uvreda, koji su svaki pokušaj opozicije da nešto kaže kažnjavali, koji su pisali pravila po sopstvenoj meri, kao da će zauvek biti vlast, kažnjeni su na izborima. Neki parlament gledaju na razglednici, a neki su postali „ono malo vode na dlanu” sa početka ovog teksta.
Posle poslednjih izbora na kojima je Srpska napredna stranka dobila bezmalo dvotrećinsku većinu u parlamentu, njen lider Aleksandar Vučić rekao je da će „opoziciju negovati kao malo vode na dlanu, jer je više i nema”. Naprednjaci su obećali i da će se u Skupštini Srbije ponašati potpuno drugačije od svojih bahatih prethodnika, demokrata. Međutim, u ova tri meseca rada, blago rečeno, nisu se držali svojih obećanja.
Na početku rada, Maja Gojković, predsednica parlamenta, trpela je oštre kritike iz redova vladajuće koalicije, zato što, kako je isticano, dozvoljava opoziciji da govori mimo dnevnog reda. Opozicionari su, međutim, tvrdili da im ne dozvoljava da govori, što znači da je Gojkovićeva nalazila pravu meru.
Trudili su se i potpredsednici. Ovde ćemo pomenuti samo one iz redova naprednjaka, Igor Bečić i Veroljub Arsić. Ali nikome od njih troje nije bilo lako i kako je vreme odmicalo bilo im je sve teže.
Naprednjaci, čini se, uopšte nisu očekivali da će se opozicija usuditi da kritikuje vlast. Kad je Zoran Živković, lider Nove stranke, prvi počeo da kritikuje, Marjan Rističević (NSS-SNS), nekadašnji Živkovićev saborac iz DOS-a, reagovao je na svaku njegovu reč. Živković se na Rističevićeve uvrede, uglavnom, nije osvrtao, pa i nije dolazilo do nekih većih incidentnih situacija.
U međuvremenu su demokrate i novodemokrate počele više da se uključuju u raspravu, da kritikuju, optužuju vlast za nestručnost, stranačko zapošljavanje, tajne ugovore, ali i za „diktaturu i autokratiju Aleksandra Vučića”. Na diskusiju jednog demokrate odgovaralo bi bar nekoliko naprednjaka, a rečnik je bivao sve bogatiji uvredama i to, zahvaljujući pre svih Aleksandru Martinoviću, koji je baš u svakoj, pa i najbezazlenijoj kritici otkrivao da su „oni koji su krali inficirani patološkom mržnjom prema SNS-u i Aleksandru Vučiću”.
Martinović se zgražavao zbog jezika mržnje prema Aleksandru Vučiću koga oni u čije je vreme vladala potpuna diktatura, kad su mediji bili pod njihovom potpunom kontrolom, nazivaju diktatorom.
Opozicionari nisu mogli da požele ništa bolje nego da im Aleksandar Martinović što više i što češće odgovara. Tako su dobili mogućnost da podsete da je Martinović u „naprednjake otišao 1945. godine, kad je rat bio na kraju.” Malo je onih u javnosti, ako takvih uopšte ima, koji se ne sećaju da je Aleksandar Martinović, kao poslanik SRS-a, o Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću, kad su napravili svoju stranku, govorio kao o „najvećim izdajnicima”, da je Vučić bio kriminalac koji se sa drugim kriminalcima sastaje po pariskim hotelima. Martinović je, svojevremeno, usred Skupštine Srbije nazvao Aleksandra Vučića ubicom! Niko iz sadašnje opozicije toliko teških i ružnih kvalifikacija i neistina na Vučićev račun nikada i nigde nije izgovorio. Kad Martinović danas govori o „jeziku mržnje” to, blago rečeno, izgleda krajnje neumesno. Među naprednjacima, izgleda, ima mnogo onih koji se ničega od onoga što je Martinović o Vučiću rekao ne sećaju, pa kad je Igor Bečić, predsedavajući, pokušao nekoliko puta da prekine Martinovićevu tiradu o „inficiranima mržnjom”, naprednjaci su gromoglasnim aplauzom podržavali Martinovića. Osokoljen takvom podrškom, on je još pitao Bečića u čemu je problem, kad on govori samo istinu. Zaglušen aplauzom i, valjda, hipnotisan Martinovićevim bezobrazlukom, Bečić se nije setio da primeni poslovnik i kazni novopečenog stranačkog kolegu. Bečiću sigurno nije bilo lako, morao se setiti da je on osnivao SNS i da mu je zbog toga radikal Srboljub Živanović pesnicom razbio nos, a Martinović se tome smejao.
Zašto toliko reči o Martinoviću, kad svi, s razlogom, pričaju o neprimerenom ponašanju Zorana Babića koji je Borislavu Stefanoviću nudio besplatan pregled neuropsihijatra? Pa, zato što u prethodnom skupštinskom sazivu u kome su naprednjaci bili najjača stranka u vlasti, nije bilo ovolikog vređanja i svakodnevnog dopisivanja po neke nove teže reči u rečnik uvreda. Zoran Babić je i tada bio šef poslaničke grupe, umeo je da brani svoju stranku, umeo je i da uvredi, ali i da se izvini kad pretera. Tada, međutim, nije bilo Aleksandra Martinovića u parlamentu, pa ni potrebe, kako kažu opozicionari, da se drugi naprednjaci nadmeću u tome ko će gore i više uvrediti političkog protivnika, kako bi se dokazao svom stranačkom šefu.
Zoranu Babiću, kako je rekao, ne pada na pamet da se izvini Borislavu Stefanoviću. To je dobra vest za Stefanovića. U svim prethodnim skupštinskim sazivima oni koji su govorili jezikom uvreda, koji su svaki pokušaj opozicije da nešto kaže kažnjavali, koji su pisali pravila po sopstvenoj meri, kao da će zauvek biti vlast, kažnjeni su na izborima. Neki parlament gledaju na razglednici, a neki su postali „ono malo vode na dlanu” sa početka ovog teksta.
Нема коментара:
Постави коментар