Povodom 100 dana Vučićeve vlade

Autorski tekst Draga Kovačevića povodom sto dana vlade. LDP povodom 100 dana vlade objavljuje
tekstove i intervjue sa stručnjacima iz različitih oblasti i javnim ličnostima, koji saopštavaju svoje ocene o aktuelnoj situaciji u zemlji i predloge o tome šta je potrebno uraditi da bi se ona promenila.

Već u prvoj rečenici suočavam se sa kontroverzom iz naslova i pitanjem da li se zaista radi o sto dana Vlade Srbije?  Formalno, sto dana je činjenica koja stoji. Stvarno, sasvim je moguće izvesti zaključak da vlada egzistira više od dve godine.

Argumenti za tvrdnju od dve godine zasnivaju se zapravo na istoj politici koju vlada vodi više od dve godine i o ključnoj moći koja je u međuvremenu i formalno i suštinski porasla, a nalazi se u rukama premijera Aleksandra Vučića. Osim njega i delimično Ivice Dačića, gotovo da u vladi i ne postoje drugi ministri  koje bi mogli analitički ozbiljno uzeti kao istinske donosioce odluka.

Dakle, hipotetički bi se moglo dogoditi da Aleksandar Vučić već na jesen uradi rekostrukciju i zameni sve ministre osim Dačića pa da to nema nikakvoga suštinskoga značaja. Slično je bilo i pre dve godine i pre godinu dana, u vreme dok je Vučić bio prvi potpredsednik vlade. Moć je bila kod njega  i gde god da se pomakao i ona bi otišla sa njim kao što se nekada događalo dok je Milošević dominirao srpskom politikom.

Dakle, razmotrimo ipak što se događalo proteklih sto dana u vladi sa kontinuitetom dužim od dve godine. Aktuelna vlada ima možda do sada najbrojniju poslaničku podršku u savremenoj srpskoj političkoj istotoriji i podržava je više od 4/5 parlamenta.

Premjer je bučno najavljivao temeljne reforme u oblasti privrede. Tek pre neki dan donet je Zakon o radu i Zakon o penzijsko - invalidskom osiguranju za koje se može kazati da imaju reformski potencijal. I kad govorimo o reformama tu bi se svakako moglo stati jer je bilo šta drugo teško identifikovati, a da je obojeno reformskom bojom.

Poplave koje su zahvatile Srbiju polovinom maja, suštinski su ogolile svu neefikasnost države i njene elementarne slabosti. To nije moguće nadoknaditi  spinovanjem i medijskom kontrolom.Pokazalo se koliko je loše stanje institucija u Srbiji i koliko je Srbija ranjiva kad se nađe pred bilo kojim problemima što se moraju odmah rešavati.

Spoljno - politička aktivnost  vlade svodila se na implementaciju Briselskog sporazuma i reševanje kosovskog pitanja, što je zapravo i osnovni  kredit koju premijer i vlada imaju u međunarodnim odnosima. Taj kredit je odlučujući u vidljivoj podršci zapada, ali ima rok trajanja, pa se neće moći neograničeno trošiti. Biće presudno sa kakvom će efikasnošću biti provedene odredbe Briselskog sporazuma i inetgracije severa Kosova. Neke egzibicije poput ideje o izgradnji  parka na mostu koji spaja podeljenu Mitrovicu, ubrzano troše postojeći kredit i nisu povoljni signali.

Ključni problem Srbije uopšte, a njene spoljne politike posebno, jeste dezorjentacija i stvaranje privida da se može sedeti na dve stolice. Evropski put znači i preuzimanje određenih obaveza zajedničke politike i nije održiva priča „I EU i Rusija“ na način na koji se ona danas manifestuje. Ukrajinski rat je to pitanje zaoštrio do krajnjih granica i pokazale su se sve slabosti take spoljno - političke orjentacije.

Stanje javnih finansija države je katastrofalno. Srlja se u daljnje zaduživanje. Budžetski deficit je prešao 8 % BDP, a privredni rast ne postoji nego se radi o recesiji. Opterećenja privrede su ogramna, javni sektor preglomazan i neefikasan, stanje u javnim preduzećima koja čine ogromne gubitke  neodrživo, a nezaposlenost rekordna. Ne vidi se koji faktori to mogu preokrenuti. Stanje u zdravstvu i školstvu je beznadežno loše. Odlažu se neophodne mere fiskalne konsolidacije i to će sigurno eksplodirati u lice kako vladi tako i budžetskim korisnicima. Ministar finansija je nakon dva meseca mandata nove vlade podneo ostavku zbog  teško održive pozicije javnih finansija. Srbiji preti bankrot, vrlo skoro.

I dalje se odlaže završetak tranzicije, a oko važnih ugovora od ekonomskog značja postoji neprihvatljiva netransparentnost.

Stanje infrastrukture je jako loše, a projeti koji se realizuju već više godina u daljnjem su zastoju. Borba protiv korupcije o kojoj vladajuća stranka voli pričati je samo bučna proklamacija i čini se da korupcije nikada nije bilo više.

Stanje u medijima je katastrofalno, a OEBS je Srbiju označio kao zemlju gde ima cenzure.
Životni standard građana rapidno opada i Srbija danas spada u najsiromašnije zemlje u Evropi, a da se ne vidi promena trenda, odnosno mogućnost da se to stanje menja.
Premijer i Vlada neprekidno govore kako će stanje biti popravljeno za nekoliko godina i svu nadu pokušavaju seliti u budućnost.

Investicije u Srbiji gotovo da ne postoje i tek su možda na nivou 1/10 od potrebnih da bi se obezbedio rast dovoljan za rast standarda građana.

Država je glavni poslodavac a izjednačen je broj zaposlenih i penzionera.  Ogromni su problemi sa sivom zonom i nepoštovanjem zakona.

Sasvim su realne pretostavke da će doći do bankrota države krajem godine ako se značajno ne interveniše u javnom sektoru ozbiljnim smanjenjem plata, penzija i otpuštanjima zaposlenih. Isto tako, neophodno je istovremeno postići aranžman sa MMF-om, ako se ne želi grčki ili argentinski scenario.

Ono što je obeshrabrujuće jeste nedostatak znanja, hrabrosti, plana i rešenosti vlade za reforme i konkretne poteze koji vode ka izlasku iz tunela. Bez obzira na rekordno veliku političku podršku, Vučić i njegova ekipa se ne usuđuju poduzeti ono što moraju, pa se agonija Srbije nastavlja, bez obzira na populističku retoriku i nerazumni optimizam, bez ikakvoga pokrića.

Zima koja će brzo doći, uz ovakvu vladu bi mogla biti izuzetno teška. Tada će biti dvesta dana vlade, i teško je verovati da će oni tada biti sposobniji, opretaivniji, efinasniji i sa jasnim planom, kad ga danas nemaju. Nemaju ga jer zapravo nemaju politike. A zimu čekamo sa neizvesnim energetskim bilansom i teškom besparicom uz sve druge probleme.

http://istina.ldp.rs/Vesti/18430/Povodom-100-dana-Vuciceve-vlade.shtml