Da je Vučić zaista hteo da skine tajkune sa grbače naroda, dovoljno je bilo da država pokrene stečajni
Koga za direktora „Železnice”? Milana Beka, naravno. Vlada traži kandidata a on hoće. Zašto da ne?
Nebitan je sad onaj cirkus koji je početkom meseca napravio odbor „Železnica”, koji je za nekoliko sati imenovao i opozvao novog generalnog direktora – ljudi smo, šta sad. Kao što je sasvim nebitno i to kakav je bio stari direktor – koliko je tartufa pojeo na naš račun, ili, koliko je tunela do Vrčina napravio za svoju familiju. Niti je važno raspravljati o tome ko ga je tu uopšte i postavio.
Bitna su dva pitanja: otkud tajkuni u srpskom javnim preduzećima i drugo – na šta će taj novi cirkus da liči?
Na prvo pitanje odgovor znamo (ovde ga stavljam zbog istorijskog pamćenja) – lično ih pozvao premijer. Otvoren poziv, izazov, takoreći. Na koji je jedini odgovorio Milan Beko: „ ... Nisam mogao da odbijem ponudu premijera Vučića. Kao neko ko je toliko ukazivao na probleme u kojima se nalazi srpsko društvo i ekonomija, bio bih krajnje nepošten prema sebi kada bih ovakvu ponudu odbio”.
Što je već fascinantan sklop događaja, odnosno pravi cirkus: tajkun koji se kandiduje zbog poštenja i premijer koji je slavu stekao hapšenjem Miškovića, govoreći: „Tek kad tajkune sklonimo sa grbače naroda, moći ćemo nešto da uradimo!”. A sad zove tajkune u pomoć. Ko će ovo da raspetlja?
Ovde je najlakše abolirati premijera, jer, kao što dobro znamo, grbača naroda i železnica nisu jedno te isto, te skidanje sa jedne i postavljanje na drugu uopšte ne mora da bude protivrečan čin. Možda je premijer Vučić to pročitao negde u spisima Maksa Vebera, ko bi sad to znao da kaže.... Mnogo je teže abolirati tajkuna koji državi duguje više od šest miliona evra neplaćenog poreza i koji se sada, zbog poštenja, onog najvišeg, prema samom sebi, kandiduje na visoki državni položaj.
I naravno, negira da je baš toliko dužan državi. Kaže, u poreski dug su mi uračunali i obaveze koje su zastarele. To jest, kaže – ja te pare nikome (više) ne dugujem. Je li to tačno, je li to zakonito? Jeste. Je li to moralno? Nije, odavde pa do večnosti!
I tu dolazimo do jedne bitne sporedne stvari koja se svodi na pitanje: Zašto je suđenje Miškoviću toliko traljavo prošlo? Odgovor je: suviše su mu čisti papiri. Kako, čisti? Pa lepo. Kao i svi tajkuni, Mišković drži pare van zemlje – svi su oni Kiprani, Holanđani, Italijani... I svi imaju po desetak ili više (povezanih) firmi, pa čik da vidim ko će da uđe u trag papirima i poslovima kojima se bave. Krunu legaliteta im čuva srednji i visoki nivo vlasti srpske države, to su oni koji im čiste papire, ili kroje zakone po njihovoj meri. Može i jednostavnije: neke zakone jednostavno na njih ne primenjuju.
Već čujem naprednjačke bubnjeve i zapevanja tipa: sve su to radili „žuti” – što je tačno. Ali, ali... ovo poslednje upravo rade ti naši vajni spasioci, narodnjaci!
Na primer, da je Vučić zaista hteo da skine tajkune sa grbače naroda, dovoljno je bilo da država pokrene stečajni postupak – skoro da nema tajkuna koji do izlaska ovog broja „Politike” ne bi bankrotirao. Nije tačno da bi time zemlja izgubila tolika radna mesta u tajkunskim firmama. Svakome ko iole razmišlja jasno je da su tajkunske firme, svojom nelojalnom konkurencijom, više ljudi ostavile bez (legalnog i pošteno vođenog) posla nego što su radnih mesta ikada otvorile. Kao što su mnoge uterali u stečaj tako što im godinama ništa nisu plaćali, a posle im dugovi zastareli, pa se još time hvale.
Onda se narodu s pravom čini da je novi zakon o radu nepravedan, jer država njime sirotinji ukida privilegije, dok tajkunima ne ukida ništa, već ih još poziva u fotelje važnih javnih preduzeća. Ljude, čiju poslovnu biografiju krasi činjenica da ih od od bankrota deli samo onaj Puškinov stih „sad zavisi od vaše volje...”.
Jasan je onda i interes tajkuna da vode srpska javna preduzeća – ponuda koja se ne može odbiti! Ali, ostaje nejasan interes (i ponašanje) države. Zašto u Srbiji ne bi mogao da se raspiše konkurs, da se kandidatima zada profitni cilj, pa da se od „Železnice”, gubitaša, napravi uspešna firma. Da se budućim direktorima kaže samo jedno: svaki gubitak plaćate iz džepa – i to odmah – pa izvolite!
Nema tog tajkuna koji bi se prijavio na ovakav konkurs – zbog poštenja ili bilo čega drugog. Javili bi se oni koji znaju struku i znaju legalno da rade, a takvih ima.
Samo ih nema tamo gde premijer kandidate proziva po imenu, i po dugovima koje su ostavili ovom narodu.
Profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Nebitan je sad onaj cirkus koji je početkom meseca napravio odbor „Železnica”, koji je za nekoliko sati imenovao i opozvao novog generalnog direktora – ljudi smo, šta sad. Kao što je sasvim nebitno i to kakav je bio stari direktor – koliko je tartufa pojeo na naš račun, ili, koliko je tunela do Vrčina napravio za svoju familiju. Niti je važno raspravljati o tome ko ga je tu uopšte i postavio.
Bitna su dva pitanja: otkud tajkuni u srpskom javnim preduzećima i drugo – na šta će taj novi cirkus da liči?
Na prvo pitanje odgovor znamo (ovde ga stavljam zbog istorijskog pamćenja) – lično ih pozvao premijer. Otvoren poziv, izazov, takoreći. Na koji je jedini odgovorio Milan Beko: „ ... Nisam mogao da odbijem ponudu premijera Vučića. Kao neko ko je toliko ukazivao na probleme u kojima se nalazi srpsko društvo i ekonomija, bio bih krajnje nepošten prema sebi kada bih ovakvu ponudu odbio”.
Što je već fascinantan sklop događaja, odnosno pravi cirkus: tajkun koji se kandiduje zbog poštenja i premijer koji je slavu stekao hapšenjem Miškovića, govoreći: „Tek kad tajkune sklonimo sa grbače naroda, moći ćemo nešto da uradimo!”. A sad zove tajkune u pomoć. Ko će ovo da raspetlja?
Ovde je najlakše abolirati premijera, jer, kao što dobro znamo, grbača naroda i železnica nisu jedno te isto, te skidanje sa jedne i postavljanje na drugu uopšte ne mora da bude protivrečan čin. Možda je premijer Vučić to pročitao negde u spisima Maksa Vebera, ko bi sad to znao da kaže.... Mnogo je teže abolirati tajkuna koji državi duguje više od šest miliona evra neplaćenog poreza i koji se sada, zbog poštenja, onog najvišeg, prema samom sebi, kandiduje na visoki državni položaj.
I naravno, negira da je baš toliko dužan državi. Kaže, u poreski dug su mi uračunali i obaveze koje su zastarele. To jest, kaže – ja te pare nikome (više) ne dugujem. Je li to tačno, je li to zakonito? Jeste. Je li to moralno? Nije, odavde pa do večnosti!
I tu dolazimo do jedne bitne sporedne stvari koja se svodi na pitanje: Zašto je suđenje Miškoviću toliko traljavo prošlo? Odgovor je: suviše su mu čisti papiri. Kako, čisti? Pa lepo. Kao i svi tajkuni, Mišković drži pare van zemlje – svi su oni Kiprani, Holanđani, Italijani... I svi imaju po desetak ili više (povezanih) firmi, pa čik da vidim ko će da uđe u trag papirima i poslovima kojima se bave. Krunu legaliteta im čuva srednji i visoki nivo vlasti srpske države, to su oni koji im čiste papire, ili kroje zakone po njihovoj meri. Može i jednostavnije: neke zakone jednostavno na njih ne primenjuju.
Već čujem naprednjačke bubnjeve i zapevanja tipa: sve su to radili „žuti” – što je tačno. Ali, ali... ovo poslednje upravo rade ti naši vajni spasioci, narodnjaci!
Na primer, da je Vučić zaista hteo da skine tajkune sa grbače naroda, dovoljno je bilo da država pokrene stečajni postupak – skoro da nema tajkuna koji do izlaska ovog broja „Politike” ne bi bankrotirao. Nije tačno da bi time zemlja izgubila tolika radna mesta u tajkunskim firmama. Svakome ko iole razmišlja jasno je da su tajkunske firme, svojom nelojalnom konkurencijom, više ljudi ostavile bez (legalnog i pošteno vođenog) posla nego što su radnih mesta ikada otvorile. Kao što su mnoge uterali u stečaj tako što im godinama ništa nisu plaćali, a posle im dugovi zastareli, pa se još time hvale.
Onda se narodu s pravom čini da je novi zakon o radu nepravedan, jer država njime sirotinji ukida privilegije, dok tajkunima ne ukida ništa, već ih još poziva u fotelje važnih javnih preduzeća. Ljude, čiju poslovnu biografiju krasi činjenica da ih od od bankrota deli samo onaj Puškinov stih „sad zavisi od vaše volje...”.
Jasan je onda i interes tajkuna da vode srpska javna preduzeća – ponuda koja se ne može odbiti! Ali, ostaje nejasan interes (i ponašanje) države. Zašto u Srbiji ne bi mogao da se raspiše konkurs, da se kandidatima zada profitni cilj, pa da se od „Železnice”, gubitaša, napravi uspešna firma. Da se budućim direktorima kaže samo jedno: svaki gubitak plaćate iz džepa – i to odmah – pa izvolite!
Nema tog tajkuna koji bi se prijavio na ovakav konkurs – zbog poštenja ili bilo čega drugog. Javili bi se oni koji znaju struku i znaju legalno da rade, a takvih ima.
Samo ih nema tamo gde premijer kandidate proziva po imenu, i po dugovima koje su ostavili ovom narodu.
Profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
objavljeno: 27.08.2014.
http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Koga-za-direktora-Zeleznice.lt.html
Нема коментара:
Постави коментар