петак, 25. март 2016.

Patriotizam i idiotizam

Nedavno je Putin izjavio da će od sada pa nadalje nacionalna ideja Rusije biti patritozam. I to je odmah sve jako obradovalo, naročito načelnike. Njima se život bez nacionalne ideje činio nekako praznim, posebno tokom oblačnih godina nultih kada je – reklo bi se – svega bilo na pretek. Cena nafte je tada bila 120 dolara, i novca je bilo koliko ti duša ište, a nacionalne ideje – ma ni za lek. Zato se sada, kada je nafta postala jeftina a novca više nema, najzad pojavila i ona, ta tako dugo čekana nacionalna ideja.
Istinu govoreći, namah se učinilo da ova tako važna ideja, smeštena u samo jednu reč prilično kržljavo izgleda. Tim pre što imamo s čim da je poredimo. Ranije su naše nacionalne ideje imale najmanje tri reči: „pravoslavlje – samodržavlje – narodnost“ ili recimo „Moskva – treći Rim“, a relativno nedavna ideja komunizma ni u hiljade knjižnih polica nije mogla da se smesti. U pokušajima da je nekako opsegnemo, morali smo da osnujemo masu naučnih instituta.
I zato, najzad osetivši tlo pod nogama, predstavnici vladajuće klase koje po staroj navici još uvek nazivaju „ideolozima“, odmah su se bacili na posao i kostur ove nove nacionalne ideje počeli da oblažu mišićima. Potčinjenom narodu je hitno trebalo objasniti po čemu se naš patriotizam razlikuje od analognog osećanja tamo nekih Amerikanaca ili, ne daj bože, Francuza.
I tako su se već početkom marta pojavila dva programska članka. Prvi je objavljen 3. marta u časopisu Rusija u globalnoj politici i nosi naziv „Istorijske perspektive spoljne politike Rusije“. Autor je ministar inostranih poslova Sergej Lavrov. Drugi je napisao dekan Fakulteta televizije pri Moskovskom državnom univerzitetu (МГУ), Vitalij Tretjakov. Ovaj tekst je 8. marta objavila Komsomoljska pravda pod naslovom „Ko se od vladara Rusije može nazvati velikim?“
Članak Sergeja Lavrova je kao neki tekst iz staljinskog udžbenika „Istorija VKP(b). Kratak kurs“[1] ili preciznije, to je koncept budućeg jedinstvenog udžbenika istorije kojim će biti stavljena tačka na bilo kakav pluralizam i sva besmislena naučna istraživanja koja sa stanovišta aktuelne vlasti i nisu neka nauka, već samo instrument očuvanja nacionalne bezbednosti. Zato se Sergej Lavrov suprotstavlja svima „koji misle da je Rusija zauvek osuđena na to da bude zaostala ili, u boljem slučaju, večito „sustižuća“ zemlja, pa je zato prinuđena da se stalno prilagođava tuđim pravilima igre i svetu ne može iz sveg glasa da obznani svoju vodeću ulogu u svetskim poslovima“.
Da, baš sada bi sve to što Lavrov zagovara bilo krajnje umesno i efektno, sada kada po svedenim rezultatima za 2015. godinu upravo ruska ekonomija, u poređenju sa 20 najvećih ekonomija sveta, ima ubedljivo najlošiju dinamiku. Dok je tokom prošle godine ukupan svetski BDP porasto za 3%, ruski je pao za 3,7%, a ukupan promet roba i usluga smanjen je na trećinu. Saglasno pokazanim rezultatima, Rusija će u bližoj budućnosti, htela to ili ne, morati da se prilagođava tuđim pravilima igre i da se prikloni nekom od aktuelnih centara svetske ekonomske moći – ili transatlantskom, ili kineskom.
A što se tiče glupave želje da se oglasi naša posebna uloga u svetu, Putinova Rusija upravo trpi posledice glasnog ispuštanja dva, za pristojnu zemlju nedolična zvuka. Prvog, kada je Putin na brzinu zdipio Krim i priredio klanje na istoku Ukrajine, a Rusija zbog toga zaradila sankcije i našla se izolovana od ostatka sveta. Drugi glupavi gest je avantura u Siriji, trapav i ružan pokušaj da se zaštiti „naš ljudožder“ Asad, i to po cenu kvarenja odnosa sa celim sunitskim svetom – od Turske do Saudijske Arabije. Posle ovakvog uplitanja u bliskoistočni sukob, usledilo je još ružnije istupanje iz njega, bez bilo kakvih rezultata, sa dugim i širokim tragom mržnje i gomilom ubijenih nedužnih ljudi. Niti je ISIS uništen, niti je zauzeta njegova prestonica Raka, niti Asad kontroliše Siriju… Zašto smo u Siriju ušli, zašto iz nje izašli – ostaje nejasno. Ali zato smo „celom svetu iz sveg glasa obznanili našu vodeću ulogu u svetskim poslovima“.
Tekst Sergeja Lavrova je zapravo pokušaj da se opravda Rusija i on je ceo protkan kompleksom nacionalne inferiornosti. On tu pokušava da dokaže da mi odvajkada nismo ništa gori, već naprotiv, samo bolji od zapada, od Evrope. Kao da zaboravlja da do sredine 18. veka u Rusiji ni „n“ od nauke nije postojalo i da nam je sva prosvećenost tek kasnije stigla iz Evrope. Ali zato je je prosto oduševljen „mudrom i dalekovidom“ politikom Aleksandra Nevskog koji je puzio pred mongolskim kanovima, te se uz njihovu „velikodušnu“ pomoć domogao kneževskih ingerencija, a za uzvrat učvrstio vlast Zlatne horde u drevnoj Rusi.
Po Lavrovu, cela ruska istorija je krajnje uprošćena slika beskonačnog praznika pravednosti i poštenja s naše strane, i neprestanih podmuklih i pohotnih nitkovluka od strane Evrope. Kad god je Rusija nekuda prodirala, ona je uvek „organski srastala sa zemljom i narodima“ koje je tu zaticala, a kada je neko tuđ u Rusiju upadao, to je uvek bio podli akt agresije. Jedino što je njemu važno i vredno je teritorija, odnosno veličina teritorije, makar to bila tundra, močvara ili pustinja. Važno je samo da je bude što više. Sve u svemu, ispostavilo se da on sledi ideal mongolske horde kojoj je jedini cilj bio širenje teritorije.
Drugi ideal nedeljive apsolutne vlasti koja je takođe svojstvena Hordi, u svom članku „Ko se od vladara Rusije može nazvati velikim?“ opeva Vitalij Tretjakov. On je za tu priliku sačinio svoju sopstvenu formulu za „merenje“ značaja i veličine ruskih vladara. Tretjakov upoređuje deset poslednjih vladara Rusije: cara Nikolaja Drugog, Kerenskog, Lenjina, Staljina, Hruščova, Brežnjeva, Gorbačova, Jeljcina, Medvedeva i Putina. Za određivanje značaja i veličine svakog od njih, dekan Fakulteta televizije pri MGU je smislio deset kriterijuma uspešnosti: razmere osvojenih ili izgubljenih teritorija, porast ili opadanje vlasti nad potčinjenim stanovništvom, bilans ratnih pobeda i poraza, rast ili opadanje ekonomske moći, stepen međunarodnog suvereniteta, razmere i intenzitet uticaja na ostale zemlje sveta, a takođe i sam lik vladara i takozvano „narodno sećanje“ na njega.
I tako dekan Tretjakov ređa vladare u skladu sa hijerarhijom njihove veličine. Na samom vrhu kočoperno stoje četvorica lidera njegove rang liste – Lenjin, Staljin, Brežnjev i Putin. Na dnu se koprcaju političke ništarije, jedva vredne pomena – Jeljcin, Gorbačov i Kerenski. Tu negde blizu njih mota se i Nikolaj Aleksandrovič Romanov kojeg je Tretjakov takođe svrstao u tu mizeriju. A u sredinu je smestio Hruščova i Medvedeva, dvojicu vladara Rusije koji (tako) – nit’ smrde, nit’ mirišu.
Njegov osnovni zaključak je da su svi uspešni lideri Rusije bili sledbenici autoritarnog stila vladanja, to jest – diktatori. A svi oni koji su pokušali da uvedu makar minimalne demokratske promene i sprovedu bilo kakve reforme, bili su gubitnici ili tačnije, bezvredne ništarije. Polazeći od toga, dekan Tretjakov svojim čitaocima prostodušno, gotovo bezazleno namaće još jedan zaključak: demokratija je za Rusiju štetna, kontraindikovana, što znači da je naš izbor za sva vremena – diktatura.
Nisam ja džabe Vitalija Tretjakova nazvao rapsodom ideala Horde, himnopojcem nedeljive apsolutne vlasti. Bez većeg udubljivanja, primenom formule Tretjakova odmah postaje jasno da je apsolutni šampion svih vremena i naroda niko drugi do Džingis Kan. On je bio osnivač najveće kontinentalne imperije u istoriji čovečanstva. On je zavladao teritorijama do tada neviđenih razmera i sebi priuštio neizmeran broj potčinjenog stanovništva. Imao je zaista fantastičan bilans ratnih pobeda i neverovatan uticaj na sve zemlje tada poznatog sveta: dobio je nadimak „gospodar vasione“. A u kolektivnom sećanju je i danas, 800 godina posle svoje smrti, najveći heroj mongolskog naroda.
S visokim stepenom verovatnoće se može pretpostaviti da je baš taj ideal nedeljive apsolutne vlasti kana, ideal koji je sadržan i ostvaren u liku neprikosnovenog vladara mongolske horde kojem je, ne bez uspeha, težio Staljin – i Putinov ideal. A u ovom tipu vlasti, patriotizam može da znači samo jedno: slepu poslušnost i predanost velikom kanu, vrhovnom vladaru, bez obzira kako se on zvao.
Igor Jakovenko, Kasparov.ru, 19.03.2016.

http://pescanik.net/patriotizam-i-idiotizam/ 

Putin i Orban prešli s reči na dela

Rusko ministarstvo industrije i trgovine saopštilo je da pregovara sa zvaničnom Budimpeštom o zajedničkoj proizvodnji ruskih vagona i tramvaja u Mađarskoj.
Tokom posete Mađarskoj, ruski ministar za industriju i trgovinu Denis Manturov sastao se sa mađarskim šefom diplomatije Peterom Sijartom i premijerom Viktorom Orbanom.
- Razgovarali smo detaljno o zajedničkoj proizvodnji ruskih vagona - rekao je Manturov, dodajući da je i ruska kompanija koja proizvodi vagone učestvovala u pregovorima.

Prema rečima ruskog ministra, projekat bi podrazumevao nabavku opreme u Mađarskoj i Istočnoj Evropi.

- Trenutno razmatramo mogućnost izrade zajedničkih ponuda kako bismo nastupali na tenderima na Bliskom istoku i Severnoj Africi, odnosno u Egiptu - rekao je Manturov. Rusija i Mađarska imaju bliske industrijske veze u oblasti saobraćaja, elektronike i farmaceutskih proizvoda, istakao je ministar.

Prošlog meseca, ruski predsednik Vladimir Putin i mađarski premijer Viktor Orban potpisali su nekoliko sporazuma tokom sastanka u Budimpešti.

Putin je tada rekao da Rusija gleda na Mađarsku kao na strateškog partnera i da će nastaviti zajednički da rade na korisnim projektima. Na sastanku je rečeno i da Budimpešta želi saradnju sa Moskvom.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/560916/Putin-i-Orban-presli-s-reci-na-dela

Dve ruske divizije odgovor na širenje NATO u Evropi

"Ministarstvo odbrane Rusije nastavlja da formira dve nove divizije u Zapadnom vojnom okrugu, kao odgovor na jačanje potencijala NATO u Evropi, uključujući i neposrednu blizinu ruske granice", izjavio je ministar odbrane Rusije general Sergej Šojgu.
- Stalna modernizacije borbenog sastava snaga Zapadnog vojnog okruga tokom 2015. godine nastavljena je formiranjem jedinica i dve divizije - rekao je Šojgu na sednici kolegijuma Ministarstva odbrane.
Po njegovim rečima, situacija na zapadu zaslužuje posebnu pažnju.
- NATO nastavlja da povećava vojni potencijal u Evropi, uključujući u neposrednoj blizini ruskih granica. Nesumnjivo, ovakva situacija ne može a da nas ne brine. Prinuđeni smo da reagujemo - dodao je Šojgu.
Ranije je bilo saopšteno da će Ministarstvo odbrane Rusije formirati tri nove divizije u Zapadnom vojnom okrugu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/560945/Dve-ruske-divizije-odgovor-na-sirenje-NATO-u-Evropi

Sirija prioritet, Ukrajina je prepuštena Berlinu

Moskva - - Aktuelna vašingtonska administracija je u cajtnotu i pritisnuta predizbornom retorikom
izglednog republikanskog kandidata na novembarskim predsedničkim izborima Donalda Trampa, pa joj se žuri da pokaže kako i američke demokrate mogu da postignu neke rezultate u komplikovanim odnosima sa Rusijom. Tako se jednoglasno u Moskvi tumači dvodnevna poseta američkog državnog sekretara Džona Kerija, čijem će zahtevu, prema jučerašnjim informacijama iz Kremlja, biti udovoljeno i upriličen susret na najvišem kremaljskom nivou. Time će biti potvrđeno gledište da Keri u učestalim posetama Moskvi - ovo je treći susret sa Putinom za godinu dana - predstavlja više od američkog ministra inostranih poslova, naime, ličnog izaslanika američkog predsednika Baraka Obame, čiji su lični odnosi sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, i posle pomirljivog intervjua američkog predsednika listu The Atlantik, hladniji od zvaničnih odnosa SAD i Rusije. Ruski komentatori napominju da se ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov, i pored intenzivirane rusko-američke diplomatske aktivnosti, ne sastaje sa američkim predsednikom Barakom Obamom što je, smatra se, smišljena kremaljska strategija koja treba da skrene pažnju na američku zainteresovanost za kontakte sa Putinom lično. I Vašington i Moskva "žele da pokažu da su spremni da pređu sa konfrontacije na ograničeno partnerstvo" (Komersant), pa je za ostvarenje takvog cilja odabrana pogodna tema. U centru Kerijevih moskovskih razgovora biće Sirija, potvrdile su obe strane, dok je Ukrajina, centralna jabuka razdora između Rusije i SAD, privremeno prepuštena Nemačkoj (primećeno je: prvi put bez Francuske) čiji ministar inostranih poslova Frank Valter Štajnmajer je tim povodom upravo boravio u Moskvi i u glavnom ruskom gradu sačekao da Keriju preda diplomatsku štafetu. Po prispeću u Moskvu Keri je izjavio da je prekid vatre u Siriji, postignut zahvaljujući dogovoru Moskve i Vašingtona, koji pored zategnutosti u odnosima "nalaze načine za kretanje napred", slabašno ali da daje rezultate: "Iako je stanje prekida vatre još dosta krhko, dobro je da se nivo nasilja, prema nekima, smanjio za 85-90 odsto. Malo je bilo onih koji su verovali da se može postići napredak u prekidu vatre u Siriji", rekao je Keri. Kerija su u Moskvi dočekali oštri prigovori najviših predstavnika Ministarstva odbrane RF zbog odbijanja SAD da Rusiji daju definitivan spisak opozicionih grupacija koje su se prijavile za poštovanje prekida vatre - od datih 268 identifikovano je samo 138, kao i odbijanje SAD da sa Rusijom usaglase načine nadgledanja tog primirja."Otezanje sa stupanjem na snagu dogovorenih pravila reagovanja na narušavanje režima prekida borbenih dejstava u Siriji neprihvatljivo je", rekao je načelnik glavne operativne uprave Generalštaba RF Sergej Rudski, a Moskva je najavila i samostalne akcije protiv narušilaca primirja. Kremlju veoma bliski mediji ne ustežu se da veruju da se Baraku Obami žuri da za njegova mandata bude potpisan sporazum o budućem ustrojstvu Sirije pa i datumu odlaska Bašara Asada sa vlasti, pa se čak spekuliše i sa radikalnom američkom idejom da od Rusije dobije saglasnost za neformalnu podelu Sirije po zonama uticaja. Ruski politikolog Fjodor Vajtolovski se slaže da iz rusko-američkih odnosa nestaje negativna inercija. On ne bi precenjivao očekivane rezultate Kerijeve posete ali je smatra pozitivnim signalom. "Na jednoj strani vage su raznoglasja povodom niza pitanja i uporna antiruska pozicija mnogih zvaničnih lica, političara i eksperata u Vašingtonu, koja je povremeno ideološke, a ne praktične prirode. Na drugoj strani je pozitivan efekat postignut zahvaljujući kompromisima o Siriji, Iranu kao i odgovarajuća stabilizacija na istoku Ukrajine", kaže Vajtolovski za list Komersant.Nikud bez gitare Zvanična predstavnica Ministarstva odbrane Rusije Marija Zaharova demantovala je da je gitara koju je iz aviona, po prispeću u Moskvu, izneo jedan od članova američke delegacije rođendanski poklon Sergeju Lavrovu od Džona Kerija . "To je lična gitara Džona Kerija koja sa njim putuje po celom svetu", napisala je Zaharova na svom Fejsbuk nalogu braneći se od brda pitanja o ulozi te gitare. OBAMA: Ukrajina ostaje ranjiva U proteklih dana mnogo citiranom intervjuu časopisu The Atlantic, američki predsednik Barak Obama je pored nekih ljubaznih reči o svom ruskom kolegi Putinu ("izrazito pažljiv i veoma otvoren") nešto rekao i o Ukrajini što je zadovoljilo rusku stranu: "Činjenica je da će Ukrajina - država koja ne ulazi u NATO - uvek biti ranjiva na vojnu dominaciju sa strane Rusije nezavisno od toga šta mi činimo".


http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/sirija_prioritet_ukrajina_je_prepustena_berlinu.12.html?news_id=317970


 Joj, Rusi, pa mi smo najmanja država...

U intervjuu za sarajevski portal Dani, Milo Đukanović je poziv Crnoj Gori da se priključi NATO-u,
po značaju za budućnost zemlje, uporedio sa referendumom o crnogorskoj nezavisnosti. Upitan da li ga je iznenadio oštar ton poruka upućenih Crnoj Gori i njemu lično od strane Rusa, crnogorski premijer je odgovorio potvrdno.
- Iako sam očekivao da će se Rusija, kao i u prethodnim slučajevima proširenja, usprotiviti crnogorskom ulasku u NATO, zaista me je iznenadila ta direktnost, oštrina i personalna usredsređenost. Mislim da takva reakcija definitivno ne priliči zemlji takvog globalnog značaja i veličine, takve grandiozne kulture i istorije. Naročito ako uzmete u obzir da je upućena najmanjoj državi na Balkanu, sa kojom Rusija tri veka ima zvanične političke odnose.
Đukanović veruje da bi reakcija Moskve s tim u vezi bila znatno blaža da je Crna Gora, kako kaže, pred vratima NATO-a bila u vreme kada je savez Rusija - NATO veoma harmonično funkcionisao.
- Videli ste saopštenja ruskog Ministarstva inostranih eela, reakciju Dume, kao i veoma rigidne izjave pojedinih ruskih zvaničnika, parlamentaraca, ljudi nesumnjivog uticaja i bliskih Kremlju - rekao je Đukanović.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/560865/Milo-zakukao-Joj-Rusi-pa-mi-smo-najmanja-drzava

Постави коментар