субота, 23. април 2016.

Tole mora da ode

Licemerstvo novinara nije definisano granicama koje ga čini prokletstvom profesije koja se povija pred vetrovima društvenih procesa i raznim umišljenim autoritetima. Ako je u nekom istorijskom periodu bilo uzrokovano krutim sistemom i ideološkim okvirima, onda su različiti odgovori zbog čega je u demokratskom društvu još podmuklije. O tome mi je govorio ovih dana Velimir Ciga Đorđević, fudbalski trener veteran, fudbaler sa beogradskog asfalta, dugogodišnji član rukovodstva trenerske organizacije u kojoj je bio predsednik ili potpredsednik na različitim nivoima njihovog organizovanja od gradskog do nacionalnog Fudbalskog saveza.
Miroslav Vislavski
Bio je zaprepašćen namerom da mu Tabloid otvori stranicu za njegove kritičke opservacije o trenutku srpskog fudbala, koji upoređuje sa vremenima u kojima su vrednosti bile sasvim drugačije postrojene, ali nikako lišene pojava koje su danas stanje i praksa, legitimni u nepisanim zakonitostima survavanja najvažnije sporedne stvari na svetu. Svoju žuč na medijsku blokadu kojoj je izložen Velimir Ciga Đorđević je započeo ovako: "...Redovan sam čitalac Tabloida od prve do poslednje strane. Vi ste gospodine Vislavski jedan od retkih novinara koji se ne ustručava da sa mnom razgovara. Nedavno na komemoraciji Slobodanu Santraču, sreo sam moje drugare novinare koji pripadaju generaciji iskusnih, matorih novinara. Sve sam ih pitao: sme li neko od vas da napiše nešto protiv Toleta što bih ja rekao? Prišao mi Jovan Sekulić i rekao: Cigo, ne postoji takav novinar! Meni je zabranjeno da pričam za novine posle pedeset godina profesionalnog rada u fudbalu. Koji su to novinari. Kako ih nije sramota. A sa mnom su bili dobri prijatelji kada sam ja bio trener. Ja sam penzioner. Nemam ambicija drugih već da kažem istinu. Ne treba mi ništa. Ni novac, ni mesto u Savezu..."
Koji su razlozi zbog kojih vas neće mediji i šta bi to rekli što vas cenzurišu ili ignorišu?
Ma to su manje više poznate stvari, samo što o njima oni koji bi morali da govore, ćute! Nije nikakva novost da nam je fudbal loš, da se loše vodi da ga vode loši ljudi. Pali smo na najniže grane. FSS je privatizovan. Klubovi su u najgoroj situaciji posle drugog svetskog rata. Na žalost o tome se nerado ili neiskreno govori.
Nije istina da mi ne znamo da igramo fudbal. Ali, veliki je tajming od kako nismo na nekom velikom takmičenju. Nema odgovora zašto? Nema analize, ne znaju se uzročnici podbačaja, prelazi se preko svega kao da je u pitanju Alajbegova slama.
Naš fudbal vode pogrešni ljudi: nesposobni, nestručni, nemoralni, poltroni, neodgovorni, prevaranti i mafijaši... Pogledajte najnoviju tabelu na kojoj smo najniže plasirani na 55 mestu u svetskoj konkurenciji rangiranja nacionalnih reprezentacija. Pretekli su nas Panama, Jamajka, Trinidad i Tobago, Kongo... Bruka! Nismo to zaslužili. Da bi sačuvao fotelju, Karadžić se okružio ili napravio kompromise sa ljudima fudbalskog taloga. Pre dve godine razgovarao sam u Subotici sa njim i tom prilikom mu otvoreno izneo sve što mislim o njegovim saradnicima i njegovim lošim potezima. Nije se protivio tome. Naprotiv, rekao mi je da je svega svestan i da on to sve zna. Ako je tako, onda je on svakako najodgovorniji za sveopšte fudbalsko poniranje u Srbiji. Šta će doneti izbori u fudbalu? Može li Karadžić da obnovi mandat predsednika FSS?
Karadžić ne treba da ostane predsednik. Karadžić je kupio sve. Gledam izbor novih po regionalnim savezima. To su sve Karadžićevi ljudi. Okružen je neznalicama. On će biti ponovo biran iako mu je kao i meni 77 godina, ako mu neko drugačije ne naredi ili pak ukoliko glasanje bude tajno. Ako bude javno, nema šanse da izgubi. Samo mu je to spas.
Zbog čega bi Karadžić morao da ode?
Mnogi su razlozi zbog kojih mora da ode. Sveže su mi optužbe ili ucene nekadašnjeg mu partnera Milovana Đorića: "nemoj da ti odgovorim javno koje si utakmice reprezentacije kupio". Dakle, ako je to tačno, onda je to pitanje za MUP, za državu. Ovde nije u pitanju Spartak ili Zvezda. Reč je o Srbiji, srpskoj reprezentaciji.
Da tu ima istine, potvrda je njegovo kuloarsko hvalisanje da je za Spartak kupio nekoliko utakmica u sezoni kada ga je trenirao Ljupko Petrović 1986 godine, kada se nakon više godina tavorenja u nižim rangovima ovaj klub vratio u prvu saveznu ligu.
Drugo: ako je princip da se smenjuju direktori koji upropaste preduzeće, to treba primenjivati i u fudbalu. Karadžić je dao Radomiru Antiću i potonjim selektorima preko tri miliona evra bez opravdanja. Posle Antića nije bilo ama baš nikakvog rezultata. Za te promašaje Karadžić nije nikako odgovarao. A morao je jer je on postavljao selektore. Zamislite da je taj novac otišao klubovima. Da li bi bili toliko jadni kao što su danas? Da li bi bolje radili? Imali bi mnogi ili svi po jedan kvalitetan teren. Dakle reč je o ogromnim parama. Svi u rukovodstvu Saveza prelaze olako preko toga.
Nije valjda Karadžić jedini krivac za neregularnosti u srpskom fudbalu?
Naravno da nije, ali je on vrh. Ne kaže se zaludu da riba smrdi od glave. Doduše, svi funkcioneri, sekretari opštinskih, međuopštinskih i regionalnih saveza tačno znaju koje su utakmice nameštene... Ne postoji ni jedan koji to ne zna. A to su Karadžićevi ljudi. Znači da ga lažu. Na žalost nije reč samo o nameštenim rezultatima prvih timova. Ima toga i u mlađim kategorijama.
Fudbal je oduvek bio poligon neregularnosti. Pitanje je samo kakvog karaktera. Nekada su dogovarani rezultati po prijateljskom osnovu i simpatijama klubova i igrača. Sećam se jednog iskustva. Pomogli smo Veležu na putu do osvajanja prvog naslova pobednika Kupa 1981, pustivši ih da preskoče našu prepreku. Kad su trebali da nam vrate 85/86 godine došli su i rekli: Dobili smo naređenje iz Sarajeva od političkog vrha da moramo da igramo utakmicu za Čelik (Zenica) koji je sa nama i Sutjeskom bio na ivici ispadanja iz elitne lige. Crnogorski klubovi su odigrali dogovoreni rezultat koji je odgovarao Sutjesci da ostane u ligi. Stariji pamte veliki rezultat Sutjeska - Budućnost 5:5 u Nikšiću. Žrtvovan je OFK Beograd. Mi smo ispali. Tu su začeci. Benigni, koji danas doživljavaju metastazu. Sve je prljavije, skupo, opasno po bezbednost...
Od kako je Zoran Laković otišao u UEFA, izgleda je samo moj OFK Beograd kriv za nameštanje rezultata. Samo su njegove utakmice neregularne. To je zato što Tole nema tri čiste da kaže: i taj i taj je kriv, nameštao je rezultate... Ako to nije spreman i kadar da kaže, treba da ide. Nije to njegova očevina.
Da li je Kokeza rešenje?
Kokezu ne poznajem, ne znam ga kao sportskog radnika. Ne mogu o njemu ništa da kažem. Samo znam da je Zvezdaš. Ja sam veći Zvezdaš i od njega i od Vučića. Dičim se time što sam od pionira bio sa Zvezdom. Ali eto moje mišljenje ne sme da se pojavi u medijima.
Situacija sa strukom je hronično problematična?
Đorić je doveo Bobeta Pavkovića za predsednika trenerske organizacije. On je divan čovek, gospodin, predavač... Ne znam šta može da uradi pored krokodila. Bio sam dvanaest godina predsednik trenerske organizacije i znam koliko je teško biti na čelu takve organizacije. Moji prethodnici, ja sa njima i oni koji su bili posle mene, obavljali smo taj posao volonterski. Danas je to plaćena funkcija! Drugi interesi preovlađuju.
Inače, svi treneri koji su radili u reprezentaciji su otišli - u Kinu. I napunili su džepove. Njima nije više mesto u FSS. Tamo ih je Karadžić pustio i zato su mu oni verni. Zašto je dao dozvolu Siniši Mihajloviću da ode. Što se nije držao ugovora? Trenerski poziv podrazumeva da se raste godinama. Ne može se preko dva provincijska kluba zasesti u fotelju selektora. A Ćurčić je tako došao na poziciju. On je divan dečko, ali nije za selektora. Savetujem mu da da otkaz jer će ga u protivnom oterati šakali i biće zaboravljen. On treba sam da otkaže dalji rad da bi se sačuvao. Ekipa trenera koji ga okružuju su talentovani i vredni, ali ovaj trenutak nije njihov momenat. Taj momenat će se desiti sa njihovim sazrevanjem i izrastanjem. Do tada treba strpljenja, učenja i puno, puno rada.
Očito niste naklonjeni Ćurčiću?
Nemam ja tu nikakav interes. Mislim da on nije rešenje. Na mestu selektora moraju biti stariji. Uzmite jednog Geruma primera radi. Pa što ga nisu zvali da bude barem savetnik nekom od tih klinaca koji vode sve naše reprezentativne selekcije. Slično bi se moglo reći kada se radi o sjajnim vrhunskim trenerima i ljudima: Ivanu Golcu, Nenadu Bjekoviću, Moci Vukotiću, Vojinu Lazareviću, Dušanu Maraviću, Miroslavu Vukašinoviću, Vladimiru Patroviću. Reč je o ljudima sjajnih karijera, potvrđenih rezultata, kredibilnim u svakom smislu, koji su primer svakojakih vrednosti. Uzgred, svi selektori treba da se biraju konkursom. Budućeg selektora ne sme da izabere čovek koji nije fudbalski, nego stručni savet koji treba da odlučuje o svemu tome. Jedan od onih koji je tvrdio da iskusni treneri samo kod nas nemaju prođu u selekcijama je Milan Živadinović. Da li je njemu potrebno dodeliti takvo mesto?
...Ne, ne, ne, on nek nastavi da radi to što radi. Da se razumemo, sada ide po selima... Trebao je i ranije da ide po selima. Tu treba da traži mesto. On nema pojma da ti ljudi na selima sa jednom loptom završavaju trening.
To što je do nedavno pljuvao po Toletu, a danas je njegov veliki zaštitnik "lika i dela", to govori o njemu. Čovek treba biti rođen pa da bude to. Ja mu čestitam na tome. Daleko mu lepa kuća od mene.
Šta izdvajate kao kuriozitet prvenstva koje ulazi u završnicu?
Trenera Crvene zvezde! Zvezda treba da digne spomenik Miodragu Božoviću. Napravio je dobar tim. Stvorio je atmosferu, ima svlačionicu, a to je najglavnije za trenera. Zvezda je trenutno u padu, ali će se izvući. Ne postoji trenutno klub u Srbiji koji ima tim kao što ima Zvezda. Posmatrao sam njegove treninge. On je čovek koji veruje sebi, prihvata sva mišljenja, ali on odlučuje...
To je vrlo važno.
Da li ste se nekad pokajali što ste Don Kihot našeg fudbala?
Nikada. Da krene sve od početka, opet bih se jednako ponašao. Ovo sve što pričam je samo moj dug prema fudbalu, koji mi je mnogo dao. Bez obzira što ja nemam milione. Ja sam zadovoljan sa svojim trenerskim pozivom i karijerom. Nikom ništa ne dugujem. Ja sam slobodan čovek. Mogu da kažem šta god hoću, što mislim... Ali nema ko da primi. Tu se ja čudim. Vi ste Vislavski prvi koji je hteo sa mnom da razgovara o fudbalskoj sudbini. Isto sam govorio i pre četiri godina kada sam gostovao u vašem Kontranapadu, kao što i danas govorim. Ja nisam Živadinović.
Narudžbenica za knjigu Miroslava Vislavskog "Novi kontranapad" 

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=361&cl=37
Постави коментар