недеља, 24. април 2016.

Klinton je napao Srbiju jer su mu govorili da je slabić

Dobitnica Nobelove i Pulicerove nagrade za književnost, koju je američki predsednik Barak Obama nazvao "savešću Amerike", i koja je i svojim knjigama i svojim životom pokazala da je nezvanični ideolog nacije, ogolivši sve zablude američkog društva - i rasizam i seksizam i neokolonijalizam, više gotovo i da ne daje intervjue. Ali, Toni Morison, jedna od poslednjih američkih ikona, ekskluzivno je, i potpuno otvoreno, govorila za Nedeljnik. Ne samo o knjigama, naravno, već i o srpsko-američkim odnosima, NATO bombardovanju, američkom "igranju šerifa", Baraku Obami, "kolegi po Nobelu" Ivi Andriću...
Američki predsednik Barak Obama ne taji da mu je Toni Morison omiljeni pisac. Nazvao ju je i "savešću Amerike", i to u trenutku dok joj je uručivao najveće priznanje, predsedničku medalju slobode. A nije lako, zna to Toni Morison, biti savest te velike zemlje. Posebno ne ako ste crna devojčica i crna žena, nipodaštavana decenijama u rasno podeljenom američkom društvu. I posebno ne ako ste prema toj istoj Americi vrlo kritični, kao što ona ume da bude.
Toni Morison, rođena kao Kloi Ardelija Voford u Ohaju pre 82 godine, dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 1993. godine, ali i Pulicerove nagrade pola decenije ranije. Svojim knjigama ogolila je sve zablude američkog društva - i rasizam i seksizam i neokolonijalizam - a svojim životom oborila je predrasude, poput one da crna žena ne može da bude i majka, i pisac, i najuspešnija u tom muškom belom svetu.
Ova američka ikona više gotovo da i ne daje intervjue. Priča uglavnom kroz romane. Poslednji, "Dom", izašao je i u Srbiji - kao i ostale, i njega je objavila izdavačka kuća Laguna.
Ipak, povodom 4. jula, američkog nacionalnog praznika, velika spisateljica ekskluzivno je, i potpuno otvoreno, govorila za Nedeljnik. Ne samo o knjigama, naravno, već i o srpsko-američkim odnosima, NATO bombardovanju, američkom "igranju šerifa", Obami, "kolegi po Nobelu" Ivi Andriću...
Vaš poslednji roman, "Dom", priča je o ratnom veteranu koji se teško vraća u normalan život u rasno podeljenoj Americi. Rat o kojem pišete je onaj u Koreji, ali i dalje postoje ratovi koje Amerika vodi. Jednom ste rekli da niste videli nijedan jedini razlog zašto je Amerika povela rat u Iraku, a i dalje američki vojnici umiru na ratištima širom sveta - da i ne pominjemo samoubistva kad se vrate kući. Verujete li da slanje američkih vojnika - i taj stav "mi vladamo svetom" - mogu da postanu stvar prošlosti?
Sigurna sam da se u svakom narodu uči i podstiče patriotizam, ipak, verovanje u "američku izuzetnost" duboko je ukorenjeno u SAD, a stav "mi vladamo svetom" koji ste pomenuli neće nestati u skorije vreme. Ako taj stav spojite sa nekoliko ratnih huškača i profiterstvom, rat sam po sebi opravdava vojnu intervenciju. Tužno, bahato i beskorisno.
Ono najbolje u vezi sa SAD jesu pokretljivost klasa, samilost (čak i kad je pogrešno upućena), borba za građanska prava i veliki organizovani napor da se izmeni kultura od obožavanja nasilja u civilizovanost.
Na neki način, "Dom" uništava naše iluzije o pedesetim godinama prošlog veka, iluzije koje su nam nametnule serije poput "Mad Men" - tamo vidimo te mlade, prelepe, uspešne ljude kako se ludo zabavljaju, dok se uopšte ne pominju ljudi kao što su Frenk Mani iz vašeg romana, ili čak Džozef Mekarti. Posle pedesetih, došla je ta faza "crno je prelepo" šezdesetih. Kada biste morali da odaberete omiljenu deceniju - kako za vas, tako i za društvo - koja bi to bila?
Omiljena decenija su mi možda četrdesete. Ne samo zato što sam tada bila mlada i srećna, već i zato što je rat protiv fašizma bio od suštinske važnosti. Moj roman o pedesetim godinama jeste pokušaj da se SAD sagleda bez ružičastih naočara kroz koje su se posmatrale u to vreme i da se otkrije gnjila zemlja ispod toga. Za razliku od malobrojnih izuzetaka (kao što je Drugi svetski rat), ratovi poput napada na Irak vode se u korist "nacionalnih interesa": zarad nafte, retkih metala, trgovačkih puteva, moći, a ponekad samo da bi se neko pravio važan - u slučaju Grenade.
Kad smo već kod televizije, ona i dalje ima ogroman uticaj na, pa, zaglupljivanje masa. U Srbiji ljudi kao da gledaju samo vesti i rijaliti programe i ponekad je, iskreno, teško razlučiti šta su vesti, a šta zabava. Verujete li da je rijaliti TV poslednji ekser u sanduk pop-kulture?
I ovde su vesti zabava - isto kao i tupi rijalitiji. Uz retke izuzetke, vesti su tračevi, tuče, lažne pobede ili porazi, propaganda. Tu se ništa ne može.
Čuvena je vaša pisana podrška Baraku Obami u njegovoj prvoj predizbornoj kampanji. Verujete li da će ga istorija pamtiti kao jednog od najvećih američkih predsednika ili je on bio razočaranje?
Jedan od najboljih. Posebno imajući u vidu namerne, uporne, maliciozne napore opozicione Republikanske partije da mu pokvari planove - čak i ako takvi napori unište celu državu. Na primer: tri puta je naredio ukidanje zatvora Gvantanamo. Svaki put je Kongres (koji kontroliše novac) odbio da izda sredstva da se to sprovede u delo i odbija da se navodnim "krivcima" sudi ili da se odvedu u američke zatvore ili da se nevini oslobode. Savršena republikanska opstrukcija. Duboka malicioznost. To je deo "sindroma Obama poremećaja". Psihotični odgovor na sve što predloži.
Znam da imate veliko poštovanje za bivšeg predsednika Bila Klintona, ali u Srbiji ga posmatramo kao zlikovca, zbog uloge u NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. Srbe i dalje boli činjenica da smo bili američki saveznici u dva svetska rata, da bi nam Amerika potom okrenula leđa. Mislite li da odnosi između naša dva naroda mogu da krenu nabolje?
Iskreno se nadam da će se ti odnosi popraviti. Klinton se, po mom mišljenju, osramotio neuspehom da "pomogne" u Ruandi, pa je njegova intervencija u balkanskom konfliktu zbrisala kritike da je "slab". Nije baš umeo da odredi ko je tu žrtva - ali je dobio epitet ratnika, koji je ovde neophodan za lidera.
Vaš prvi roman, "Najplavlje oko", govori o rasizmu i rasnoj segregaciji na vrlo otvoren način. Koliko autobiografskog ima u priči o Pekoli? Da li verujete da se Amerika i dalje bori protiv rasizma ili je taj rat - za promenu - dobijen?
Rasizam je jedna od onih socijalno i politički konstruisanih mržnji. Ono što sam htela da istaknem u "Najplavljem oku" jeste da svaka diskriminacija zasnovana na nacionalnosti nanosi bol žrtvi i može da joj uništi emocionalni život - posebno nezaštićenom detetu. Pekola je izmišljen lik.
Dok sam gledao Tarantinovog "Đanga" nisam mogao a da ne pomislim - i to u nekoliko navrata - na vaš roman "Voljena", i na to kako su na potpuno različite načine prikazani robovi i robovlasnici. Mislite li da je ismevanje ropstva (što je Tarantino, valjda, pokušao) dobra stvar u borbi protiv rasizma ili je, ipak, vrhunac neukusa?
Nisam gledala film i najverovatnije i neću budući da mi i ono malo što znam o njemu sugeriše da je nalik onim minstrel šouima, nekada tako popularnim u Americi, u kojima se strahote kriju ispod ironije i šala.
Zovu vas "Savest Amerike", a istu sintagmu je za vas upotrebio i predsednik Obama. Kada biste mogli da samo jednu rečenicu - a ne čitavu knjigu - šapnete Americi, koja bi to rečenica bila?
"Molim te, odrasti."
Popularni voditelj Raš Limbo naziva vas marksistom i socijalistom. Siguran sam da vas je baš briga šta on govori, ali koji je zaista vaš stav o socijalnoj pravdi, i zašto je ta reč "socijalista" tako pogrdna u Americi, a ne i u ostatku sveta?
To je zaostatak iz antikomunističkog rečnika iz pedesetih godina. Suluda i zapanjujuće glupa kombinacija političkih sistema projektovana da zaplaši Amerikance i podrži surovi kapitalizam.
Šta mislite o ratu protiv terorizma? Nisu li teroristi uspeli da nas naprave mnogo nesigurnijim, uplašenim, da nas nateraju da pristanemo na gubitak ličnih sloboda?
Rat protiv terorizma je istovremeno i lažan i ozbiljan. Ozbiljan jer ima krvave posledice. Proističe iz patrijarhalne zlurade nadmoći i verskog fanatizma. Lažan jer opravdava lažno, sporadično nasilje smišljeno da održi strah i servilnost na mnogo načina.
Vrlo kasno ste se probili - bilo vam je 39 godina kad je "Najplavlje oko" izašlo. Verujete li da je za to kriva kombinacija boje kože i pola?
Nisam ja bila sprečavana da objavljujem zato što sam žena. Ali jesu me dvanaest puta odbili pre nego što su mi objavili prvu knjigu, i to, mislim, zato što roman nije bio dovoljno "crnački revolucionaran". U to vreme izdavači su bili više zainteresovani za knjige mladih crnaca tipa "ubij belca".
Među laureatima Nobelove nagrade za književnost, uz vaše, jeste i ime Iva Andrića. Jeste li čitali njegove knjige, ili možda postoji neki drugi pisac iz Srbije ili bivše Jugoslavije kojeg cenite?
Odavno sam čitala i volela Ivu Andrića. Godinama sam se divila njegovim delima "Gospođica" i "Na Drini ćuprija". 

http://www.nedeljnik.rs/velike-price/portalnews/ekskluzivni-intervju-toni-morison-klinton-je-napao-srbiju-jer-su-mu-govorili-da-je-slabic/
Постави коментар