Vrli srednji vek

Kada se u petak, 21.08.2015, u prisustvu srpskog patrijarha zahvaljivao na četiri hiljade primeraka Novog zaveta i četiri hiljade Pravoslavnih molitvenika koje je Udruženje građana Biblijsko društvo Srbije poklonilo Vojsci Srbije, ministar odbrane Bratislav Gašić sažeto je izložio ideološke temelje na kojima mlada država Srbija pokušava da se uspostavi već više godina, praktično od 2006. Istina je da se i pre novembra 2006, kada je nametnut danas važeći Ustav, barem jednu i po deceniju radio ozbiljan, premda naopak posao da se oblikuju ti temelji – s jedne strane, neprimerenim vezivanjem nacionalnog identiteta za jednu versku nevladinu organizaciju, a s druge strane masovnim zločinima kojima je jedan izmaštani kolektiv trebalo odeliti od njegovih suseda, sa kojima ga u realnom prostoru i vremenu vezuje niz, kako se i danas pokazuje, neraskidivih veza, pa ako hoćete i etničko srodstvo.
„Gašić je“, kaže se u Tanjugovoj vesti, „istakao da postoji istorijska i tradicionalna veza u izgradnji moderne srpske države i njene vojske, ali da ni jedno ni drugo ne mogu bez vere”. Nema razloga da ovde insistiramo na istorijskim činjenicama koje zorno pokazuju da koncepcija moderne države podrazumeva sekularizaciju, to jest potiskivanje vere iz javnog u privatni domen. Takođe je suvišno ministru odbrane objašnjavati da barem nekoliko vekova evropska društva nastoje da svoje vojske ustanove mimo verskih uzusa, zgrožena nad brutalnim nasiljem koje je obeležilo višedecenijske verske sukobe između protestanata i katolika u 17. veku. Sasvim pojednostavljeno, moderna država se od srednjovekovne države, koja je legitimitet crpla iz jedne autoritarne relegije otelovljene u odgovarajućim ustanovama, razlikuje po tome što vlast vrši imajući u vidu verski pluralizam i pluralizme raznih drugih vrsta.
Moderna država dakle daje ili pokušava da dâ odgovor na jedno „prosto“ pitanje: kako je moguće stabilno i pravedno društvo slobodnih i jednakih građana, koji su među sobom duboko podeljeni zbog svojih razložnih religijskih, filozofskih ili moralnih doktrina? U svojoj prostodušnosti, Gašić nam svojom izjavom obznanjuje da mladu srpsku državu to pitanje nimalo ne buni niti brine. Pored toga, on nam implicitno poručuje, uprkos onome što eksplicitno kaže, da ta mlada država uopšte ne želi da se uspostavi kao moderna, te da su njenoj političkoj i intelektualnoj eliti po svemu sudeći mnogo draže političke formacije srednjeg veka. Jer samo bi u jednoj srednjovekovnoj državi i društvu neko sa viših pozicija moći i vlasti mogao mirno poput Gašića da izgovori: „Vera u Boga je ono što nas spaja“.
Da je reč samo o ignorantskim izjavama domaćeg ministra vojske, ne bismo na to morali da skrećemo pažnju. Međutim, stvar je, da ponovimo, u tome što je Gašić koncizno predstavio politički program koji u Srbiji pokušava da se realizuje više od par decenija, naravno bez uspeha, jer je naopak, a sa razornim posledicama. Bez uzimanja u obzir tog „verskog“ i „crkvenog“ udela u ratovima iz devedesetih, ne može se razumeti masovnost i sistematsko izvršenje zločina nad pripadnicima ne drugih „naroda“, nego drugih vera, jer „narod“ je po svemu bio jedan isti. Ipak, hrabri to što je Gašić priznao da ga nije sramota što ne zna, te da će on i njegove kolege učiti, ako treba, „i iz ovih svetih knjiga“. U tom smislu, poklon Biblijskog društva Srbije stigao je na pravo mesto, jer Novi zavet zaista jeste knjiga iz koje može mnogo da se nauči. A iz nje pogotovo treba da uče ovdašnji oficiri i vojnici.
Nevolja je, međutim, u tome što to nije knjiga iz koje se lako samostalno uči. U njoj ima mnogo slojeva koji su prožeti raznim, neretko i kontradiktornim tradicijama. Zato ne bi bilo loše da su sa Novim zavetom vojnici dobili i knjige, recimo, Milana Vukomanovića iz kojih bi mogli da nauče da novozavetni tekst pročitaju tako da se Isus pred njima ukaže, da to tako kažemo, kao revolucionar svog doba: neposlušan prema vlastima, protivnik ondašnjeg establišmenta, političkog i verskog podjednako, sklon siromašnima i marginalizovanima. To bi ih možda pripremilo i za nešto teže poruke iz tog teksta. Jer, kada se doslovno pročitaju jevanđelja, Isusa možemo videti i onako kako ga je video jedan, istina protestantski, teolog nade: kao bogohulnika i političkog buntovnika, napuštenog od Boga. Vojska i njen ministar koji bi bili u stanju da na taj način pročitaju Novi zavet, ulivali bi nadu, zaista, da Srbija ne hrli u feudalni srednji vek.

Peščanik.net, 22.08.2015.

http://pescanik.net/vrli-srednji-vek/