Veliki engleski pisac naučne fantastike H.G. Wells, koji je sa kinematografskom preciznošću opisao putovanje jednog čoveka kroz vreme, propustio je da zabeleži veoma važnu stvar u svom romanu Vremeplov: posledice tog neobičnog putovanja na psihu putnika. Čovek je biće svog vremena. „Pokušajte da me otrgnete iz vremena! Garantujem vam, polomićete vratove“, napisao je pesnik Osip Mendeljštam pod Staljinovom vladavinom. Njega je iz vremena otrgnula tek nemilosrdna mašinerija Gulaga.
Wellsov roman iznedrio je poseban žanr – fantastična putovanja kroz vreme. U većini takvih knjiga i filmova, baš kao kod Wellsa, psiha putnika ostaje potpuno zanemarena. Heroj se po pravilu vraća u svoje vreme srećan i prepun utisaka.
Dok je sa putovanjem u budućnost sve naizgled jasno, akademske duše posebno inspiriše mogućnost povremenog povratka u prošlost. Teoretičari o tome strastveno raspravljaju i ne shvataju da se upravo gradi jedan takav vremeplov za otiskivanje u prošlost. Zanimljivo je da tu nije reč, kao kod Wellsa, o usamljenom heroju, već o celoj zemlji – 140 miliona građana Rusije. U tako odvažan eksperiment može da se upusti samo neko ko je zaista opsednut ovom idejom. To Rusima svakako ne nedostaje. Setimo se samo 20. veka i komunističkog projekta. Opsednutost je verovatno i razlog zašto je prvi čovek u svemiru bio Rus…
Ali ko je izgradio i pokrenuo vremeplov? Jedan sasvim prosečan čovek, bivši pripadnik KGB-a, koji je u KGB-u napravio zapaženu karijeru, da bi po raspadu Sovjetskog Saveza postao relativno uspešan državni službenik. Napredovao je korak po korak sve dok ga bolešljivi Boris Jeljcin nije postavio na vrh ruske piramide vlasti, potpuno neočekivano i samo zato da bi vodio računa o bezbednosti Jeljcinove porodice. Na vrhu ove prastare piramide, koju je podigao još Ivan Grozni, u čoveku se bude sposobnosti za koje nije ni slutio da ih ima.
Baš kao u bajkama. Običan čovek stavlja prsten moći i postaje Sauron. Tako se u ovom prosečnom čoveku probudila brutalna ljubav prema moći, velika želja da učini sve kako bi se čarobni prsten zauvek stopio s njegovom rukom. To bi sigurno odobrovoljilo i mrtvog druga Staljina, za koga je vlast bila takođe nešto božansko. I on se pridržavao proverene formule za opstanak na vlasti: stalni masovni teror i mitovi o svetloj budućnosti uz dodatak gvozdene zavese. Ali kako u 21. veku ostati na vrhu ove čarobne piramide, u doba interneta i demokratije, otvorenih granica i visoke tehnologije?
Um novog ruskog regenta nedavno je sa nama podelio svoj čudotvorni recept – vremeplov. On će mu pomoći. Od prvog dana vladavine marljivo je radio na ovoj mašini, šraf po šraf. Naizgled skroman i neprimetan čovek pokazao je neverovatnu upornost. Vremeplov je konačno bio završen. Uzbuđeno je okrenuo upravljač i ova velika zemlja počela je da klizi u prošlost o kojoj su sanjali milioni ruskih penzionera tokom popodnevnih dremki. Nekadašnja slava sovjetske imperije! Ali nisu penzioneri jedini mislili da je Staljin bio tek „obični ruski car samo malo okrutniji“. Iste stavove su delili i postsovjetski neoimperijalisti, nacionalboljševici i neomonarhisti.
Pogonsko gorivo Putinovog vremeplova je žal za sovjetskom prošlošću. Tokom 90-ih se nisu svi odrekli te isprazne nostalgije. Ona je preživela u naftalinom natopljenim novinama brižljivo sačuvanim u kutijama i komodama naših deda i baba. Ali da bi se njima potpalile peći za pokretanje vremeplova neophodan je bio još jedan element – propaganda. Televizija je postala propagandna mašina. Počelo je sa rimejkovima sovjetskih filmova i pesama koje su sada pevale mlade pop zvezde i tokšou programima u kojima sedokosi staljinisti pričaju mladima kako je Sovjetski Savez nekada bio moćan i kako ga se Zapad plašio, kao što ga je istovremeno i poštovao, a o Gulagu i masovnoj represiji ni reči. Gase se nezavisni programi, zatvaraju se televizije, dok se pojačava kontrola nad masovnim medijima. Put u prošlost je počeo, odbrojavanje se nastavlja, zemlja polako klizi u kasnu Brežnjevljevu eru – pobedu odnosi jednopartijski sistem, opozicioni političari postaju disidenti, antiamerikanizam je sveprisutan.
Pet godina kasnije, sve je poprimilo duh staljinizma – izbori su se pretvorili u fikciju, političari-disidenti su morali pred sud ili su napuštali zemlju, sudovi i parlament postaju Putinovi glasnogovornici. Zanesen uspehom, on još odlučnije pritiska pedalu vremeplova – dalje, dalje u prošlost, još brže! Sovjetska retorika ustupa mesto imperijalnoj. Državni program postaje maksima cara Aleksandra III: „Rusija ima samo dva saveznika – vojsku i mornaricu“. U tokšou programima se govori o „ruskom posebnom putu“, o našem izuzetnom duhu koji nas čuva od iskvarenog i bezdušnog Zapada. Crkva i država postaju jedno, generali tajnih službi pompezno se krste na televiziji. „Rusija je uvek bila imperija. To će i ostati!“, uzvikuju mladi pisci i politički savetnici. Imperiji su potrebne vojne pobede i novi prostori oteti od neprijatelja. Eto je, pobeda: „Krim je naš!“ Televizor se usijao od trijumfalnih pokliča, vremeplov je počeo da podrhtava. Trebalo bi da se prikoči i da se razmisli. Baš u trenutku kada vremenski putnik počinje da gubi sposobnost rasuđivanja, naši državnici se raspaljuju: „Poslati tenkove na Kijev!“, „Nuklearnim oružjem protiv ukrajinskih fašista!“, „Rusiji je potreban imperator!“, „Treba zabraniti posedovanje dolara!“, „Ponovo uvesti smrtnu kaznu, likvidirati pedofile, perverznjake i sve neprijatelje Rusije!“, „Strani jezik u školama podriva rusku tradiciju!“, „Mora se uvesti dozvola za izlazak iz zemlje!“, „Petu kolonu poslati u Sibir!“
Angela Merkel (i ne samo ona) primetila je da „Putin živi neku svoju stvarnost“. O da. Ta stvarnost je uzbudljiva, zavodljiva, noge same pritiskaju pedale, motor se usijao. Potrebno mu je novo gorivo, nostalgija i propaganda imperijalnih ideja nisu dovoljne. Neophodan je stvarni rat, prava krv, krv heroja koji su pali za Donbas, Novu Rusiju, rusku ideju, rat protiv Zapada do trijumfalnog kraja. Putin je u Minsku strašljivim evropskim političarima pokazao gde im je mesto. Pred njim su nove bitke, nove pobede. Novi Staljingrad, tamo negde kod Harkova, nova pobeda i Harkov je razoren, pokoren, preimenovan u Putinov grad, pobednik ulazi u grad na belom konju, u ruci mač Aleksandra Nevskog, u beloj uniformi, ne, u belom kimonu, ne, bolje toples, novi Konan varvarin, samo nije varvarin, već pobednik, čuvar ruskog sveta, parada u čast trijumfa za kojom sledi krunisanje novog imperatora Nove Rusije…
Ali vremeplov se pokazao skupom zanimacijom. Rublja pada, ekonomija posrće pod teretom sankcija, ljudi gube ušteđevine. Agresivna histerija televizijske propagande protiv „nacionalnih izdajnika“ i „pete kolone“ urodila je kobnim plodovima – ubistvo opozicionog političara Borisa Nemcova ispred zidina Kremlja učinilo je život u glavnom gradu Rusije zaista opasnim i nepredvidivim. Lov na „narodne neprijatelje“, puškaranje na ulicama, krvave provokacije – sada je sve moguće…
Uskoro će se građani, gladni i iscrpljeni zbog mržnje i neizvesnosti, zapitati: „Šta će nam kog đavola ovaj vremeplov?“ Takvim pitanjima započinje rušenje kolektivnih iluzija i imperija. Prisetimo se: „Šta će nam kog đavola ovaj komunizam?“
Putinov vremeplov se puši. Sam od sebe se neće zaustaviti. Pregoreće ili eksplodirati. Prvi ishod za sobom ostavlja dim i smrad, a u drugom komadi metala lete na sve strane. Pitanje je samo koga će pogoditi.
Die Zeit, 05.03.2015.
http://pescanik.net/putinov-vremeplov/
Banac za RSE: Putin neće stati
U intervjuu za RSE Banac odgovara na pitanja - hoće li se održati mirovni sporazum za Ukrajinu, može li se desiti da Crna Gora ostane bez pozivnice za NATO kao zalog u pregovorima Zapada sa Moskvom, te da li je moguće održati neutralnu poziciju u sadašnjoj globalnoj konstelaciji političkih zategnutosti na relaciji Istok-Zapad?
RSE: Iako je NATO saopštio da ne odustaje od politike "otvorenih vrata", da li je izjava francuskog predsjednika Franso Olanda (Francois Hollande) o tome da treba obustaviti proširenje Alijanse, signal moguće promjene te politike u svijetlu događaja u istočnoj Ukrajini?
Banac: To je teško reći. To ovisi o tomu koliko utjecaja ima francuski predsjednik, a ja mislim da ga nema do te mjere da bi mogao spriječiti poziv Crnoj Gori, eventualno čak i Gruziji. Možda Gruziji, prije nego Crnoj Gori. Ali, ja mislim da ima savršeno dovoljno prostora za druge glasove oko ovog pitanja, tako da je to samo jedan razlog zašto treba na ovome raditi još intenzivnije.
RSE: U sadašnjoj konstelaciji globalnih političkih odnosa, Crna Gora ipak može biti žrtvovana kao zalog u pregovorima Zapada sa Rusijom, i ostati bez pozivnice. Da li je to moguće uz sadašnji odnos snaga?
Banac: Ja mislim da u ovom pitanju Francuska neće odlučivati. Mislim da će tu glavnu ulogu ipak imati SAD, u posve novom kontekstu odnosa na istoku Europe. Premda, ima snaga u zapadnoj Europi, naglašavam zapadnoj Europi, koji su skloniji nekom kompromisu vezanom uz cijelo pitanje širenja prema istoku, ali ja mislim da jednako tako ima dovoljno snaga koje znaju da je ovo trenutak kada se zapravo stvara jedna nova fronta upravo na europskom kontinentu.
RSE: Na koga konkretno mislite kada kažete "snage u zapadnoj Evropi"?
Banac: Bojim se da svi ovi koji imaju iluziju da je Minsk 2 trajno rješenje i koji su spremni praviti kompromise s Putinom, mogu vrlo lako biti za ograničavanje širenja. Do koje mjere je na toj strani francuski predsjednik, za razliku od nekih drugih u istom dijelu svijeta, ja nisam u mogućnosti procijeniti, ali sigurno će biti takvog dvoumljenja. Jedan dan za, drugi dan protiv.
RSE: Da li to znači da očekujete da se mirovni sporazum za Ukrajinu neće održati i da se mogu ostvariti slutnje o prelivanju sukoba na ostale ranjive oblasti, prije svega istočne Evrope?
Banac: Ako je išta sigurno, to je da Minsk 2 neće biti trajno rješenje. Mi već vidimo do koje mjere je taj dogovor potkopavan, doduše ovih zadnjih nekoliko dana nije bilo mnogo incidenata. Mislim da je to tek jedan mali zastoj, posebno nakon atentata na Njemcova. Ja ne očekujem da će Putin stati. Mislim da će on širiti ratna žarišta, ne samo u Ukrajini, nego možda i u nekim drugim sredinama. Prema tomu, NATO će biti potreban. A NATO mora djelovati i na Balkanu. Jer, podsjećam vas, Balkan je sasvim sigurno jedna regija gdje Rusija i danas, u ovom slabom obliku u kojem ona doista jest, bez obzira kako se Putin pozicionira, može djelovati kao velika sila.
RSE: Upravo se na to nadovezuje nedavna izjava američkog državnog sekretara Džona Kerija (John Kerry), koji je rekao da se i zemlje regiona, poput Crne Gore, Srbije, Kosova, Makedonije, nalaze na liniji vatre Vašingtona i Moskve. Percepcija je da su SAD već neko vrijeme skrenule interesni fokus sa Balkana. Uz najnoviji razvoj događaja, da li se može očekivati jačanje američkog interesa za ovaj dio jugoistoka Evrope?
Banac: Ovo što navodite o stanovitoj pasivnosti SAD-a proteklih godina je naravno točno, ali Ukrajina je sve promijenila. Upravo Kerijeva izjava govori o tome ne samo da su ove zemlje na fronti, nego se unutar svake od tih zemlja zapravo događa jedan veliki sukob između proruskih i proturuskih interesa. Može se to reći za doista sve zemlje u ovom dijelu svijeta. U Srbiji se vodi jedna žestoka bitka i ne znam koliko će to koštati Vučića. U BiH je to još izrazitije jer iza Dodika stoji, bez ikakve sumnje, velika ruska potpora. To ugrožava i Hrvatsku. Imamo čudnu situaciju u Makedoniji. Imamo još čudniju, do sada još posve nejasnu situaciju što se Grčke tiče. Tako da možemo sa malo mašte vidjeti u kojem pravcu stvari idu u ovom dijelu svijeta.
RSE: Pomenuli ste Srbiju, brojčano najveću državu u regionu, koja pokušava da balansira između Rusije i EU. Da li je to uopšte moguće u daljnjem zaoštravanju odnosa Istok – Zapad, kada je riječ o malim država ovog dijela svijeta?
Banac: To nije moguće. Vi možete na takav način balansirati neko vrijeme, ali i sami vidite do koje mjere je sve vezano uz vanjsku politiku Srbije u ovom trenutku krajnje kontraverzno. Recimo, iz Moskve ne prestaju da dolaze glasovi da baš nisu zadovoljni sa ovim i sa onim, što bi značilo stanovitim korakom prema Briselu i Zapadu općenito. A ni Amerikanci mislim da nisu baš pretjerano oduševljeni jednom potencijalnom zemljom EU, koja ima prijateljske odnose sa Rusijom. Možda upravo zbog toga što je Srbija imala čitav niz problema na toj razini u proteklih nekoliko desetljeća. Dakle, teško će se moći održati neutralnost, ne kažem u svakoj zemlji, ali tamo gdje su odnosi na neki način vezani uz neke šire pomake, mislim da će to biti gotovo nemoguće.
RSE: Svjedočili smo političkim tektonskim potresima kao što su pad Berlinskog zida, Septembar jedanaesti, moja generacija je do sada živjela u četiri države, prošli smo nekoliko ratova. Da li nam taj takozvani "višak istorije" omogućava savremena tehnologija jer živimo u globalnom selu, ili je istorija dobila ubrzanje?
Banac: U povijesti imate neke brže promjene, a neke malo sporije. To ovisi o tomu postoji li ravnoteža između raznih utjecaja koja je relativno stabilna. Stabilna na osnovu poretka koji zadovoljava najviše interese najvećeg dijela stanovništva. Imali ste takvu jednu situaciju u XIX stoljeću. Upravo je obljetnica Bečkog kongresa koji je Europi, u svakom slučaju zapadnoj Europi, donio mir, manje - više do početka I svjetskog rata, s tim da je bilo nekih lokalnih I ne bih rekao posve nevažnih ratova. U XX stoljeću to tako nije išlo. Imali smo dva velika rata, a nakon toga relativno stabilnu situaciju u Europi, ali uvijek sa jednom tenzijom koja je zapravo govorila o neodrživosti sustava koji je vladao na istoku Europe.
Sad, nakon relativno kratkog razdoblja stabilizacije, dolazi do novih izazova. Ovisno o tome kako će stvari
http://www.slobodnaevropa.org/content/ivo-banac-putin-nece-stati/26887265.html
Borislav Komad: Putin, kamen i mahovina
Navikli na nekadašnje šefove Kremlja - Borisa Nikolajeviča Jeljcina i Mihaila Sergejeviča Gorbačova - da im ovi nude više nego što oni traže
NAVIKLI na nekadašnje šefove Kremlja - Borisa Nikolajeviča Jeljcina i Mihaila Sergejeviča Gorbačova - da im ovi nude više nego što oni traže, prvi čovek Bele kuće Barak Obama i njegovi servilni "trabanti", našli su se, nenadano, u čudu šta se to promenilo u sadašnjem ponašanju prvog čoveka Ruske Federacije.
Dok su svojevremeno, "veličali" Borisa Jeljcina ismevajući ga kad u pripitom stanju, pred kamerama, diriguje orkestrom, a u prisustvu Bila Klintona, sada su se, na krajnje necivilizovan način, uličarskim jezikom, okomili na "autistu", "pijanca koji je tukao svoju ženu", "kradljivca prstena", "pedofila", i još podosta pogrda na njegovu adresu. Njihovi poslušni geostrateški analitičari, izvođači radova projektovani u po mnogo čuvenom ovalnom kabinetu Bele kuće, ne znaju, ili bolje reći neće da znaju, da su istorijski ciklusi skloni promenama: da posle velikih posrnuća, kao prema pravilu, najčešće dolazi do velikih vaskrsnuća.
Ali, Vladimir Vladimirovič Putin im je širom otvorio oči. A da će se to dogoditi u najvećoj državi sveta, najavio je već prvog radnog dana kada je postao predsednik, postavljajući u svom radnom kabinetu portret Petra Velikog. To je autoru ovog tekstalično potvrdio ugledni ruski istoričar, jedan od biografa Vladimira Vladimiroviča Putina, Roj Medvedev.
Bio je to više nego jasan signal svetu, pogotovu onom sa zapadnih strana, šta bi valjalo učiniti da se Matuška Rusija vrati na veliku istorijsku pozornicu.
Kad su, konačno, shvatili o čemu se radi, poletele su i lete otrovne strele, pogotovu iz Vašingtona na svetskog suparnika numero jedan.
Čovek, kojeg prema poslednjem istraživanju, podržava čak 86 odsto sunarodnika, na opaske o "opasnom
- Ne napadaju oni Rusiju zbog mene, već mene zbog Rusije.
Ali, zalud im zla rabota i pokušaji da se Putinu umanji ono što je nesmanjivo.
Jer, na kamen koji se kotrlja, mahovina se ne hvata!
http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:537233-Borislav-Komad-Putin-kamen-i-mahovina
"Putin i Ukrajina kao Sadam i Iran"
Većina pogleda sa Zapada na uzroke rata u Ukrajini je pogrešna, piše za „Njuzvik“ profesor političkih nauka na Univerzitetu u Njuarku Aleksander Motjul.
Prema Motjulovim rečima, koji je, kako se navodi, specijalizovan za Ukrajinu, Rusiju i bivši SSSR, uobičajen stav je da je Zapad, tačnije NATO, pokušao da izvuče Ukrajinu iz sfere uticaja Rusije i tako naterao Vladimira Putina da brani ruske interese ulazeći u rat sa Ukrajinom.
Ta logika je dobra, ističe Motjul, jedini problem je da u tome ne postoji trunka istine.
„Da li je Zapad bio odlučan da integriše Ukrajinu u svoje institucije? Do izbijanja revolucije na Majdanu 2013. godine, Ukrajina je imala karakteristično zapadnjačku politiku od otprilike 2008. godine, kada je vlada tadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča izgubila reformistički prizvuk nasleđen iz Narandžaste revolucije 2004. godine“, ističe Motjul i dodaje da čak i pre toga političari sa Zapada nikada nisu pričali o uključivanju Ukrajine u Evropsku uniju.
Nakon toga Motjul postavlja pitanja da li je NATO bio odlučan da transformiše Ukrajinu u prozapadnu demokratiju?
Prema njegovim rečima, Sjedinjene Države i evropske zemlje dale su nekoliko milijardi dolara projektima civilnog društva u Ukrajini od 1991. godine, dok su u isto vreme bili indiferentni na to što je režim Leonida Kučme klizio u autoritarizam krajem devedesetih.
„Međutim, neki od zapadnih političara pružili su samo usmenu podršku revoluciji na Majdanu i insistirali su da Janukovič nađe kompromis sa demokratskim revolucionarima. Nijedna zapadna država nije zaista pružila materijalnu pomoć ljudima sa Majdana“, piše Motjul.
Kako ističe, nijedan predsednik sa Zapada ili premijer pritom nije pozvao Janukoviča da siđe sa vlasti tokom revolucije.
„Baš suprotno, neki su putovali u Kijev krajem feburara prošle godine sa ciljem da ga spasu“, ističe Motjul.
Da li je NATO ikada pritiskao Ukrajinu da im se pridruži, pita Motjul dalje u tekstu.
„Odgovor je ne. I iz dobrog razloga: NATO je bio (i dalje je) nespreman da se obaveže, pod svojim članom pet, na to da mora da pomogne Ukrajini u slučaju da bude pod napadom Rusije.“
Kako kaže, tri meseca nakon što je vlada Viktora Jučenka formalno zatražila „Akcioni plan o pridruživanju“ kao prvi korak u priključivanju NATO-u, Savet Severnoatlantskog saveza je u aprilu 2008. godine izdao prilično mlaku „dobrodošlicu“ težnjama Gruzije i Ukrajine za pridruživanje NATO-u.
„Da li je Ukrajina ikada bila blizu priključivanja NATO? Naravno da nije. Savez je svoju ljubaznu dobrodošlicu efikasno usporio do dve godine kasnije, kada je Janukovič na izborima osvojio vlast“, ističe Motjul.
Prema njegovim rečima, brzo su nakon toga smanjene ambicije Ukrajine sa članstva u NATO na partnerstvo sa čime se NATO veoma brzo usaglasio i odnos Ukrajine i NATO je „potpuno nestao sa plana i programa Kijeva“, navodi Motjul.
Motjul ističe da su istraživanja javnog mnjenja konstantno pokazivala da je samo petina stanovništva bila za priključivanje NATO i da se to promenilo tek nakon izbijanja sukoba sa Rusijom kada je, prema njegovim rečima, broj onih koji su bili za to da se Ukrajina pridruži Severnoatlantskom savezu brzo prešao pedeset posto.
„Da li je Putin aneksirao Krim zbog želje Zapada da Ukrajinu načini svojom poslednjim bastionom? Putin je od početka objašnjavao aneksiranje terminima da je nešto bilo potrebno uraditi kako bi se zaštitili Rusi od 'fašističke hunte u Kijevu' i kako bi vratili 'svetu' rusku teritoriju u svoj posed“, navodi Motjul.
Prema njegovim rečima, Putin je pokrenuo rat protiv Ukrajine iz istih razloga kao što je Sadam Husein počeo rat protiv revolucionarnog Irana osamdesetih.
„Da spreči širenje revolucije, kazni revolucionare i iskoristi njihove slabosti kako bi proširio sopstvenu teritoriju“, zaključuje Motjul.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=03&dd=06&nav_category=78&nav_id=965653
Krim: Pogoršana prava nakon aneksije
U izveštaju Fridom hausa i Atlantskog saveta SAD se ističe da nove vlasti na Krimu vrše diskriminaciju manjina, gušeći slobodu izražavanja i primoravajući stanovnike da uzmu rusko državljanstvo ili napuste Krim.
U najnovijem izveštaju Fridom hausa i Atlantskog saveta Sjedinjenih Država navodi se da je situacija sa poštovanjem ljudskih prava na Krimu pogoršana, od kako je to poluostrvo anektirala Rusija u martu prošle godine.
Kada je predsednik Rusije Vladimir Putin zvanično potpisao ukaz o pripajanju krima Ruskoj Federaciji, većina sveta je postavila pitanje šta je takav drzak potez učinilo mogućim, i to za relativno kratko vreme. Piter Jelcov, profesor na Nacionalnom univerzitetu za odbranu, izjavio je za Glas Amerike da je aneksiju omogućila činjenica što je veći deo stanovnika Krima pozdravio takav potez.
“Ali podrška je, može se reći, najviše rezultat propagande koja je dolazila iz ruskih medija, prikazujući ukrajinsku revoluciju kao pretnju, ozbiljnu pretnju ruskoj populaciji na Krimu.”
U izveštaju Fridom Hausa navodi se da su pre invazije, ruski državni mediji pokrenuli organizovanu anti-ukrajinsku propagandnu kampanju na Krimu, šireći strah od takozvanih ukrajinskih fašista. Rusija je zatim počela seriju događaja u februaru prošle godine, uključujući prikriveno raspoređivanje svojih teško naoružanih trupa i boraca Kozaka koji su organizovali takozvane lokalne jedinice za odbranu.
Posle invazije, dodaje se u izveštaju, Rusija je zamenila lokalne lidere drugima iz Ruske Federacije. I kada se pažnja javnosti okrenula borbama u drugim delovima istočne Ukrajine, nove vlasti, počele su kampanju represije protiv opozicije, posebno protiv manjinskih krimskih Tatara.
“Tatari većinom nisu podržali pripajanje zato što imaju veoma negativan stav protiv snažnog ruskog imperijalizma, a ujedno čine značajni deo populacije. To je 300 hiljada ljudi. To je veliki broj ljudi u ukupnoj populaciji Krima.”
Fridom Haus je naveo da Tatari ne mogu više da obeležavaju godišnjicu svog proterivanja sa Krima 1944. godine. Njihovim liderima je zabranjeno da se bave javnim aktivnostima, a njihovi mediji su ućutkani. U izveštaju se takođe navodi da je Rusija organizovala veliku kampanju fizičkog maltretiranja i krivičnog gonjenja svakoga ko se protivi aneksiji.
Obrazovanje na ukrajinskom jeziku se ubrzano smanjuje i ni jedna škola, od 600 na Krimu, ne nudi gradivo u potpunosti na ukrajinskom. A, stanovnici Krima sa ukrajinskim pasošem smatraju se strancima od 1. januara ove godine. Međunarodna osuda i ekonomske sankcije verovatno će dodatno radikalizovati stavove predsednika Putina, kaže Jelcov.
“On je sateran u ćošak, sateran uza zid, ali on nije vrsta osobe koja će da se povuče. Pitanje ruske populacije je naravno još komplikovanije.”
Jelcov, kaže da Rusija kao nacija ima istoriju življenja u nemaštini. Zato, sankcije možda neće imati efekat. On kaže da, mada se mnogi protive Putinom autokratskom stilu, mnogi takođe podržavaju njegov prkos međunarodnim kritikama.
http://www.glasamerike.net/content/krim-ljudska-prava-izvestaj/2670470.html
Berlin: "Opasna propaganda" generala Bridlava
Više zapadnih zemalja, među kojima je i Nemačka, zamerilo je glavnokomandujućem NATO za Evropu
Prema informacijama tog lista, u kabinetu kancelarke Angele Merkel čak se govori o "opasnoj propagandi" generala Bridlava i postavlja se pitanje da li Amerikanci pokušavaju da osujete napore nemačke kancelarke u postizanju diplomatskog rešenja za ukrajinsku krizu.
Čak je i šef nemačke diplomatije Frank-Valter Štajnmajer lično intervenisao kod generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga tim povodom.
"Istina je da sam se dva puta obratio Alijansi u slučajevima kada se informacije naših izvora nisu u potpunosti poklapale sa informacijama iz SAD ili NATO", potvrdio je Štajnmajer danas na marginama ministarskog sastanka u Rigi.
On je međutim, dodao da niko ne želi da "ovo rezultira bilo kakvim sporom", preneo je Rojters.
Nemačka vlada bila je, kako navodi "Špigl", iznenađena kada je Bridlav krajem februara u Vašingtonu upozorio na pogoršanje situacije u Ukrajini i veću opasnost od Rusije, dok je ona imala informacije obaveštajne službe BND i drugih izvora da je primirje dogovoreno u Minsku krhko, ali se poštuje.
Berlin je takođe zabrinut da bi neprecizne i kontradiktorne izjave generala Bridlava, čije primere magazin navodi, mogle da naškode kredibilitetu Zapada.
Više ambasadora pri NATO je prošle nedelje na sastanku izrazilo kritiku zbog javnih nastupa komandanta Bridlava po pitanju Ukrajine.
On, međutim, odbacuje kritike tvrdeći da ostaje pri svim izjavama koje je tokom ukrajinske krize dao.
Za očekivati je, kako je naveo, da se procene centra tajne službe NATO koji dobija informacije od 33 članice i partnera, ne poklapaju uvek sa procenama država pojedinačno.
"Normalno je da se ne slaže svako sa mojim procenama", rekao je on.
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/540536/Berlin-Opasna-propaganda-generala-Bridlava
Хици који ће (можда) отрезнити Русију
Убиство опозиционог руског политичара Бориса Њемцова у подножју кремаљских зидина злокобан је знак. То је психолошка граница, како пише лист „Ведомости”, коју кад Русија прође
више ништа неће бити исто као пре. Русија се још не може опоравити од мучког атентата. Друштво је у стању шока у коме поставља питања – куда то идемо? Камо срља Русија? Јесмо ли на рубу понора? Није ваљда Русија цео овај постсовјетски пут прошла узалуд? Ово политичко убиство, без обзира на налогодавце и починиоце, чини се најдраматичнијим у историји (не само) савремене Русије и једно је од оних које изазива готово судбоносну зебњу и мучнину у желуцу.
Након убиства Сергеја Кирова, једног од најближих Стаљинових сарадника, далеке 1934. године, Русија није имала толико сумњи и страхова. Подмукли меци у леђа Бориса Њемцова погодили су Русију у срце. Њемцов је сада симбол Русије на раскрсници. На раскрсници где постоји неколико скретања, од којих је већина погрешна, а само једно је исправно. Нада је да ће ово убојство пренути Русију.
Многи кажу да би ово могао бити догађај од којег ће се рачунати ново историјско време Русије. Последњих месеци Путинова Русија има великих проблема. Криза у Украјини изазвала је нови хладни рат са Западом, земља је поновно у изолацији какву памтимо од времена Гвоздене завесе, за која се мислило да су одавно нестала у беспућима заборављивости, а у Русији траје исцрпљујући “грађански хладни рат”, како то назива политолог Игор Буњин. То је сукоб “патриота - конзервативаца” и “домољубних режимлија”, назовимо их тако, с руским либералима и европејцима којима се одриче “рускост”.
Сви упиру прстом у Кремљ као налогодавца убиства (можда то и није тако), али атмосфера мржње, лова на вештице, потраге за издајницима и петоколонашима, коју Кремљ генерише у последње време, кумовала је Њемцовљевој ликвидацији. Ситуација је озбиљна и изазива забринутост.
– Треба ли да се чудимо ако су неколико дана пре убиства људи по Москви ходали с плакатима ’Дотуцимо петоколонаше’? Треба ли да се запитамо шта ће бити сутра!? Станимо сви заједно. И власт. И опозиција. И националисти. И либерали. И конзервативци. Зауставимо се макар на минут и промислимо којим смером иде Русија!? Куда је то водимо? Надам се да ће ова трагедија омогућити да то направимо! – рекао је у очају Анатолиј Чубајс, руски либерални политичар близак Кремљу.
И управо је то суштина. У Русији је већ дуго, поготово од украјинске кризе, отворена сезона лова на издајнике, на све који нису уз власт и Путина, те преиспитују политику према Украјини, унутрашње односе и оне са Западом. Приметан је све већи страх власти од московског Мајдана, јер све прорежимске акције протичу под егидом “антимајдан” и “не руском Мајдану”! Сумњиви су сви који због проблема изазваних санкцијама упиру прстом према Путину а не Обами. Сумњу изазивају они које Запад не ставља на “црни попис санкција”, а име на том попису је исказ “највећег патриотизма које се може замислити”.
Прави Руси су смо они који подржавају анексију Крима и борбу проруских побуњеника на истоку Украјине, а сви они који на било који начин преиспитују улогу и позицију Кремља су јалнушки дилетанти, жути и црвени врагови, петоколонаши, напросто плаћеници, шпијуни, антируси. Дакле, у тој атмосфери приличне мржње почињено је ово убиство. Које ће, надајмо се, ипак отрезнити атмосферу која тренутно влада и вратити Русију тамо где припада – европском цивилизацијском кругу.
Владо Вурушић
(аутор је спољнополитички коментатор
„Јутарњег листа”)
Убице са севера Кавказа?
Анзор Габашев и Заур Дадајев, обојица са севера Кавказа, ухапшени су јер се сумњиче за убиство руског опозиционара Бориса Немцова. Како је саопштио шеф руске федералне безбедносне службе Александар Бортников, о хапшењу двојице осумњичених обавештен је и руски председник Владимир Путин.
http://www.dnevnik.rs/svet/hici-koji-ce-mozda-otrezniti-rusiju
Нема коментара:
Постави коментар