Putin se neće promeniti

Vašington -- Predsednik SAD Barak Obama izjavio je da ruski predsednik Vladimir Putin u politici
upotrebljava nacionalistički pristup koji plaši ruske susede.

On je istakao da ne treba očekivati promenu njegovog načina razmišljanja dok negativne posledice sankcija ne pređu iz oblasti ekonomije do politike.

Obama je, govoreći vodećim američkim biznismenima, rekao da se Rusija "potpuno međunarodno izolovala", preneo je Asošiejted pres.

Međutim, Obama je rekao da je problem što su te iste Putinove akcije politički popularne u Rusiji, navodi američka agencija.

Američki predsednik je rekao da ne misli da će Putin promeniti kurs dok štete po rusku privredu zbog zapadnih sankcija ne stignu do politike.

"Ako me pitate da li sam optimističan povodom toga da li će se Putinov pristup (prema situaciji u Ukrajini) promeniti, mislim da se to neće dogoditi dok političari u Rusiji ne shvate šta se dešava u ekonomiji. Zato nastavljamo sa jačanjem našeg pritiska", prenela je Ruska informativna agencija (RIA) Novosti izveštaje

Obama je na okruglom stolu rekao da su sankcije "snažan udarac za privredu Rusije".

"Možda situacija pozitivno utiče na politički položaj Putina u zemlji, ali to izoluje Rusiju na međunarodnoj sceni", rekao je Obama.

Predsednik SAD se saglasio da "sankcije negativno utiču na evropsku politiku", ali je ukazao da će SAD nastaviti blisko da sarađuju sa Evropskom unijom.

Obama je, prema navodima AP, rekao da je imao veoma produktivne odnose sa aktuelnim ruskim premijerom Dmitrijem Medvedevom dok je bio predsednik, iako je Putin iz pozadine i dalje vladao. 
američkih elektronskih medija.

http://www.b92.net/mobilni/info/932111

Kako je Putin postao „luđi od Raspućina“

Politika ruskog predsednika Vladimira Putina prema „bližem inostranstvu“ i Zapadu potpuno je pogrešno shvaćena. Umesto da se usredsrede na šire geopolitičke obrasce, naročito na posledice finansijske krize iz 2007-2008. na globalnu politiku, komentatori su od politike Kremlja napravili psihodramu koja se može shvatiti samo kroz podrobno ispitivanje ruske duše. Rezultat su brzopleto izvedeni pogrešni zaključci o tome šta je navelo Putina da ono što je ličilo na moderni, čak prozapadni stav koji je odražavao spremnost na pomirenje pretvori u agresivni revizionizam. Za aktuelnu spoljnu politiku Rusije ponuđena su dva takva pogrešna objašnjenja. Prvo, koje su dali nemački samoproglašeni „Putin-Versteher“ (Putinovi simpatizeri), jeste da je ruska politika logična reakcija na zapadnu „strategiju zaokruživanja“. Širenje NATO-a i EU na istok, tvrde oni, bila je nepotrebna provokacija.

Zapravo, proširenju NATO-a 1990-ih po upravo ovim osnovama protivio se niko drugi nego Džordž Kenan, tvorac američke strategije zauzdavanja Hladnog rata. Ova teorija očito ima ograničenja. Za one koji ne znaju, zasnovana je na tvrdnji da je u vreme rušenja Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza Zapad obećao da neće biti proširenja NATO-a. Čak je Mihail Gorbačov povodom 25. godišnjice pada Zida optužio Zapad da ne ispunjava obećanja data 1989. i umesto toga „koristi slabljenje Rusije“ tokom 1990-ih da uspostavi „monopol nad rukovodstvom i dominacijom u svetu“, što uključuje i proširenje NATO-a. Međutim, istina je da Zapad nikada nije obećao da neće širiti NATO. Zapravo, u proleće 1990. SAD su iznele moćan argument da ponovo ujedinjena Nemačka ne može da bude deo dva različita bezbednosna sistema. Još je bitnija tvrdnja da je Rusija 1990-ih pokazivala malo zabrinutosti zbog širenja evropskih ekonomskih i bezbednosnih struktura na nekadašnje satelite Sovjetskog Saveza u Centralnoj i Istočnoj Evropi i čak na nove nezavisne nekadašnje sovjetske republike. Da je izražavao veću zabrinutost, Kremlju verovatno ne bi trebalo gotovo dve decenije da uzvrati udarac.

Drugo popularno objašnjenje Putinovog zaokreta jeste da je on neracionalan i da je ruska spoljna politika samo produžetak fantazija čoveka koji organizuje performanse kao što je predvođenje sibirskih belih ždralova u motorizovanom paraglajderu duž njihove migracione rute. Ali to nameće jedno ozbiljno pitanje - kako je osoba koja je nekada izgledala kao najmoderniji i najpouzdaniji vladar Rusije od cara Aleksandra II, čovek za koga je predsednik SAD Džordž Buš 2001. rekao da je „iskren i dostojan poverenja“, odjednom postao luđi od Raspućina? Bolje objašnjenje se može naći ako se prati hronologija promena ruske spoljne politike, koja je započeta gruzijskom krizom 2008. Kada je Gruzija, koja je flertovala s NATO članstvom, organizovala vojni odgovor na napade separatista u Južnoj Osetiji, etničkoj enklavi čiju je vladu podržavao Kremlj više od deset godina, Rusija je pokrenula sveobuhvatnu invaziju da bi odbranila region. Rusija je takođe jačala svoje prisustvo u Abhaziji, još jednoj otcepljenoj provinciji. Kriza, kojoj je prethodilo masovno izdavanje ruskih pasoša Gruzijcima, nagovestila je raspoređivanje ruskih snaga na Krimu pod maskom zaštite ruskih građana. Retorički rečeno, promena je čak i ranije bila očigledna. Na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu 2007.

Putin je predstavio novo lice, istakavši potencijal glavnih ekonomija u razvoju - Brazila, Indije, Kine i Rusije - da obezbede alternativu onome što je on shvatio kao arbitrarni unipolarni svetski poredak. Mnogi posmatrači su bili šokirani njegovim izjavama i njegov govor shvatili kao dokaz nesigurnosti i iracionalnosti. Sledeće godine je nastupila finansijska kriza i ubedila Putina da je njegova procena bila proročanska. Prema njegovom mišljenju, kriza je bila dokaz da su dani američke globalne dominacije okončani. Zapravo, Rusija je pre krize pristala na logiku globalnog kapitalizma, te je prepoznala potrebu za saradnjom s multinacionalnim korporacijama da bi modernizovala i razvila ekonomiju zasnovanu na proizvodnji sirovih materijala i energije. Međutim, nakon krize nije više imalo bog zna šta da se dobije od globalnih tržišta, bar ne kada je reč o moći. Umesto toga, najbolja opcija za Rusiju je bila da sarađuje s drugim zemljama koje su usvojile sličan model centralizovanog kapitalizma, naročito s Kinom.

Putinovu interpretaciju krize poduprla su politička dešavanja u Americi i Evropi. SAD su izabrale predsednika za koga se ispostavilo da želi da smanji globalne obaveze Amerike. Kada su izbile revolucije Arapskog proleća, reakcija SAD je bila mlaka i konfuzna, te je oscilirala između prodemokratske retorike i podrške za antiislamističke autokrate. To je Putinu omogućilo da se predstavi kao verodostojan zagovornik geopolitičkog pragmatizma, naročito u Siriji. Dužnička kriza Evrope i očigledna nesposobnost njenih lidera da preduzmu koordinisane akcije dali su Kremlju dodatnu municiju. S obzirom na to da su ukupni dugovi i deficiti Evrope mnogo manji nego deficiti i dugovi SAD ili Japana, logika nalaže da bi trebalo da bude u stanju da izbegne polarizaciju i paralizu. Šire govoreći, Putinovo verovanje da je ekonomska kriza navela Zapad da se dezintegriše poklapa se s tradicionalnim sovjetskim geopolitičkim razmišljanjem. Kako Stefan Kotkin pokazuje u svojoj novoj biografiji Staljina, sovjetska politika je bila strogo racionalna. Velika depresija je ubedila Staljina da će različite frakcije kapitalizma otići u rat; činilo se da je nacistička agresija potkrepila njegove analize.

Međutim, Staljinove prognoze su propale nakon Hitlerovog poraza kada sukob interesa nije doveo do sukoba između SAD i Ujedinjenog Kraljevstva. Dok su zapadni političari i ekonomski politički odlučioci pokušavali da spreče Veliku depresiju II, Putin je već radio na pretpostavci da je do nje došlo. Za Zapad će upravljanje rezultirajućim geopolitičkim haosom biti čak izazovnije od obnavljanja njegovih oštećenih ekonomija. Autor je profesor istorije na Univerzitetu Prinston i stariji saradnik u Centru za inovacije u međunarodnom upravljanju

KAKO NAS BRAĆA RUSI VAĆARE: Zbog nafte gubimo više od 2 milijarde dolara!

Izgradnja Južnog toka je obustavljena jer Bugarska nije dozvolila da gasovod prolazi kroz njihovu zemlju, a Rusija rudnu rentu Srbiji plaća svega 3 odsto. Zbog ovoga naša država trpi ogromnu štetu 


Da li su nam Rusi zaista braća? To pitanje se opet postavlja nakon vesti da je Vladimir Putin prekinuo izgradnju Južnog toka. Opet su mnoge stvari isplivale na površinu, a pogotovo činjenica da su nas oštetili kad je reč o nafti, jer su rudnu rentu koja u Rusiji iznosi 27 odsto, kod nas plaćali samo tri odsto (dakle, DEVET PUTA MANJE!). Prostom računicom se dolazi do frapantnog podatka da će Srbija u narednih devet godina, u kojima će važiti “pravilo od tri odsto” ostati kratka za više od dve milijarde dolara, koliko bi ušlo u budžet da Rusi umesto tri odsto rudnu rentu plaćaju 27 odsto, kao u Rusiji.

Krenimo od početka. Srbija se već nekoliko godina bori s podizanjem standarda zemlje, zbog čega je najveći akcenat bačen na strane investicije. U državu je ušlo 18 milijardi evra, a bratska Rusija na čelu s Vladimirom Putinom uložila je svega 3,6 odsto novca, odnosno 650 miliona evra.

MIHAJLOVIĆ: Ne verujem da je kraj Južnog toka!

Nije stvar u tome ko je koliko uložio, ali i pored toga što su druge države uložile znatno više para, mi se i dalje nadamo investicijama Rusije, a došli smo do glavnog problema – Južni tok i nafta!
Naime, izgradnja Južnog toka koja je nekoliko puta odlagana, a sad je konačno stavljena tačka na “i”, jer je Putin objavio da je obustavljena izgradnja zbog toga što Bugarska nije htela da dozvoli da gasovod prolazi kroz njihovu zemlju uz obrazloženje:

- Verujemo da je stav Evropske komisije bio kontraproduktivan. Zapravo, ne samo da Evropska komisija nije bila od pomoći u implementaciji projekta, nego je, kao što možemo da vidimo, stvorila prepreke. Dakle, ako ga Evropa ne želi, onda ga neće ni biti.

Tu dolazimo do glavnih problema: koliko Srbija gubi prekidom izgradnje Južnog toka, koje su posledice, ali i šta je s rudnom rentom i naftnim derivatima, kako je moguće da nam oni isplaćuju 3 odsto za tu istu rudnu rentu…

- Gubitkom Južnog toka Srbija će izgubiti mnogo, ali je u ovom trenutku teško utvrditi tačan iznos. U međudržavnom sporazumu je napisano da odgovornost za realizaciju projekta imaju preduzeća koja su za tu svrhu ugovorena, a za Južni tok je nadležno jedno preduzeće u Švajcarskoj i od njega je jako teško naplatiti štetu – kaže za Telegraf ekonomista Milan Kovačević.

VUČIĆ O PREKIDU IZGRADNJE JUŽNOG TOKA: Srbija ovo nije zaslužila, trpimo zbog sukoba velikih!

On dalje ističe da će za našu državu posledice biti velike jer je već potrošeno mnogo novca, a ne zna se tačno koliko nas je otkup zemljišta koštao.

- Korist bi imali da je bar nešto prokopano i da su stavljene cevi, a ovako ćemo sada izgubiti i dotok gasa koji bi bio koristan za nas i prednost stranih ulaganja – rekao je Kovačević.

S druge strane, rudna renta za Rusiju iznosi svega 3 odsto, dok je u toj zemlji 27 odsto, zbog čega Srbija trpi veliki gubitak. Naime, prema zvaničnom podatku NIS-a, Srbija godišnje proizvede oko 1,6 miliona tona nafte.

S obzirom na to da je srednja cena barela 85 dolara, ukupna vrednost proizvedene nafte do 2023. godine, kad ističe ugovor o rudnoj renti od tri odsto, u Srbiji iznosi 8.755.000.000 dolara. Međutim, naša država od celokupne te sume dobija 262.650.000 dolara, a ukoliko bi kao u Rusiji rudna renta iznosila 27 odsto, celokupna zarada bi iznosila oko 2.363.850.000 dolara.

Prema ovoj proceni, ukupni gubitak Srbije je oko 2.101.200.000 dolara.
- Loše smo napravili sporazume. Nismo trebali da prodajemo tržišta nafte. Da li vlast tada nije imala dovoljno znanja ili je nešto drugo u pitanju ne znam, ali znam da je trebala da ostane suverena u određivanju dadžbina – kaže ekonomista Kovačević povodom cene rudne rente i dodaje da se to odnosi na sve zemlje, ne samo na Rusiju.

Iako prema nekim procenama našoj državi preti nestanak naftnih derivata, Kovačević kaže da se to nikad neće dogoditi, jer će ostati onaj neiscrpni deo koji do sada nije diran.

- Najveći problem je što u mnogim situacijama prvo prodamo, pa se tek onda setimo da nešto

treba obračunati i naplatiti. Nažalost, nemamo dovoljno znanja. Potrebna je veća transparentnost u budućnosti kako bi privreda Srbije krenula naviše – zaključuje Kovačević.

http://www.telegraf.rs/vesti/1336498-kako-nas-braca-rusi-vacare-zbog-nafte-gubimo-vise-od-2-milijarde-dolara