субота, 23. април 2016.

Umesto biroa rada - pijaca roblja

Zbog banditske i izdajničke politike Vlade Aleksandra Vučića, Srbija je postala najcrnja globalistička
kolonija, u kojoj su suspendovana sva radnička prava osvojena još početkom prošlog veka. Vučić danas nudi srpsku radnu snagu kao belo roblje, hvali se njihovim sposobnostima i ističe njihovu spremnost da gladuju, rade besplatno i umiru na nogama, radeći za strane gazde. Od dolaska ovog diktatora na vlast, do današnjeg dana, broj stanovnika u Srbiji smanjio se za pola miliona, 30 odsto penzionera je umrlo zbog njegovih "reformi", u prošloj godini...
Mersiha Hadžić
Na čuvenoj Blumbergovoj listi najbednijih zemalja na svetu, Srbija se nalazi na najvišem, sedmom mestu. Njeno stanovništvo preživljava na ivici biološkog opstanka, a oni retki zaposleni nalaze se u položaju najgorih robova. Sa zločinačkom ironijom, osvrnuo se na ove podatke i Aleksandar Vučić, komentarišući Blumbergovu listu indeksa bede sledećim rečima: "...Nije toliko loše koliko izgleda!".
Ali, i Blumbergovi istraživači nisu bili realni jer ne žive u Srbiji: stanje je još gore nego što izgleda! Jer ovom zemljom hara diktator željan svačije krvi i znoja, podvodi sirotinju stranim izrabljivačima da rade za njih po 10 i 15 sati dnevno za mesečnu mizeriju od 200 evra i predstavlja domaću radnu snagu kao što su u srednjem veku na pijacama robovlasnici prodavali svoje robove, iz sve snage uzvikujući pred potencijalnim kupcima: "...Pogledajte ove mišiće, vidite ove jake noge, zdravo telo, može dugo da vam služi!".
Za razliku od robovlasnika, Vučić svoje radničko roblje niti hrani, niti poji i oblači.
Prošle godine, hvalio se isto tako Vučić na zločinačkoj TV mreži CNN, kako Srbija ima najjeftiniju radnu snagu! Posebno je isticao kako Srbija daje besplatnu zemlju za gradnju fabrika i plaća strancima 10 hiljada evra po zaposlenom, te da je država čiji je on premijer, pravi raj na zemlji za ekstraprofitere i najsurovije eksploatatore.
Počelo je i privođenje na prinudni rad, pod pretnjom gubitka svih ljudskih prava u slučaju da ne prihvate ono što im se nudi. U gradovima poput Vranja, Leskovca, Niša, Negotina, Bora, ali i drugde, na biroima rada prete ljudima brisanjem iz evidencije ako ne prihvate bilo kakav posao u kriminalnim firmama poput južnokorejske "Jure", gde je zabranjen čak i odlazak na mokrenje u toku radnog vremena!
Pod Vučićevom diktaturom postali smo bedniji i od najbednijih afričkih zemalja i još bedniji od globalističkih kolonija jugoistočne Azije i Latinske Amerike. Samo u Beogradu, koji je danas skuplji za život od Beča, Minhena i Berlina, hiljade ljudi robovski radi za strane ekonomske okupatore i domaće tajkune, za platu od koje niko ne može da preživi duže od sedam dana. Čak i od takve mizerije ovi savremeni beli robovi moraju da izdvoje deset odsto samo za prevoz u gradskom saobraćaju!
Sve do dolaska Aleksandra Vučića na vlast, dosta evropskih kompanija je išlo u Kinu, da tamo potraži najjeftiniju radnu snagu. Takvo nešto planirala je i čuvena austrijska firma "Swarovski", sve dok im Vučić nije rekao da on na svaku kinesku ponudu jeftine radne snage, nudi još jeftiniju! Tako je "Swarovski", po prvi put u istoriji svoga postojanja izmestio deo svoje proizvodnje van Austrije. I to u Srbiji, tačnije u Subotici. I mnoge druge strane firme su kasnije našli svoje robove u Srbiji. Istovremeno, kineski trgovci koji su radili u Srbiji i nudili najjeftiniju robu, masovno su odavde otišli, jer čak ni tu njihovu jeftinu robu nije imao ko da kupi. Srpskoj sirotinji sve je postalo skupo i nedostižno.
Ni robovima u Rimu i posle Rima, nije bilo dozvoljeno da se bune. Držali su ih u lancima, isto kao što danas Vučić stavlja lisice svakome ko zine nešto protiv njega, njegovog režima ili, ne daj Bože, protiv sveopšte gladi.
Ćutanje i strah od izgovorenog postali su nepisani zakon i društvena norma u Srbiji. Još u avgustu mesecu 2013. godine, kad se Vučić tek razmahao, u novosadsku Gradsku kuću upao je očajan čovek sa sekirom u ruci i vikao da je gladan. Tada je još imao šanse da ga strpaju u ludnicu. Danas bi bio fizički likvidiran ili, u lakšem slučaju, optužen za terorizam. Samo deset odsto zaposlenih u Srbiji, uključujući i poslanike, menadžment javnih preduzeća, agencija u upravljačke strukture u opštinskim samoupravama, sudovima i tužilaštvima....) zarađuje platu veću od 300 evra. Dve trećine zaposlenih u Srbiji živi na minimalcu od 200 evra, a trećina njih ni njega ne prima mesecima.
Dve trećine penzionera je obuhvaćeno prinudnom naplatom, a dve trećine penzija im uzimaju izvršitelji zbog komunalnog duga...
Mladi ljudi koji se zaposle u Vučićevim uvezenim kompanijama posle dva-tri meseca rada obole od stresa, nesanice, povišenog pritiska, sa tendencijom da postanu trajni invalidi...Od kada je Vučić došao na vlast i broj obolelih od side se udvostručio.
Spartak je podigao ustanak robova.
Ustanimo, pobunimo se. Oterajmo Vučićeve tajkune u pakao.
Poziv čitaocima
Redakcija Magazina Tabloid poziva čitaoce da dođu 28. aprila ove godine u Viši sud u Beogradu, ulica Timočka broj 15, u sudnicu 21 (sudija Maja Čogurić), na suđenje po tužbi Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića.
Urednici Magazina Tabloid izloženi su neviđenom nasilju sudije Maje Čogurić, kume predsednika suda Aleksandra Stepanovića. O njenoj porodici pisali smo u više brojeva. Tražili smo njeno izuzeće, ali ona želi da sudi, jer je to zabavlja, i pokazuje lojalnost pravosudnoj mafiji.
Iz suda smo obavešteni da nam je sudija Čogurić poručila da će nam se osvetiti, jer je, navodno, njena majka umrla od besa pre dva meseca, čitajući Magazin Tabloid, mada sudija tvrdi da ne čita žutu štampu! 

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=361&cl=03
Постави коментар