недеља, 24. април 2016.

Šta je zaustavilo Putinovu ideju "Novorusije"?


Sankcije Zapada i suprotstavljanje Ukrajine primorali su Putina da "zakopa" ideju "Novorusije", smatra ruski politikolog i publicista Lilija Ševcova.
Ona je za ukrajinske medije izjavila da bilo koji ruski lider koji održava autokratski sistem, ne bi mogao ravnodušno da posmatra odvajanje Ukrajine.
"Odlazak Ukrajine je ravan amputaciji važnog elementa ruske državnosti. Ukrajinski Majdan je potvrdio da je Rusija još uvek zamrznuta u trenutku propasti carstva", navela je politička analitičarka.
"Mislim da Putin zna šta bi se dogodilo i zato se ograničio na Krim. Pri tome mislim na sankcije Zapada i otpor Ukrajinaca što je i zaustavilo ideju "Novorusije“", istakla je ona.
 
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=04&dd=23&nav_category=78&nav_id=1123696

Autor pjesme ‘Putin, Putout’: Komičari nam govore više od političara  

Pjesma 'Putin, Putout' o ruskom predsjedniku postala je viralna, prikupivši pet miliona pregleda na YouTubeu.



Da je ruski predsjednik Vladimir Putin jedan od najmoćnijih ljudi na svijetu, svima je poznato. I da nije vrhovni zapovjednik moćne ruske vojske, činjenica da je bivši visoki oficir KGB-a, čuvene i prilično zloglasne vojne obavještajne službe nekadašnjeg Sovjetskog saveza, te da je nosilac majstorskog crnog pojasa u džudu je dovoljan razlog da mu se ne zamjera.
Sve to nije spriječilo Klemena Slakonju, slovenskog glumca, imitatora, komičara i voditelja, da snimi muzički videospot u kojem se šali upravo na račun prvog čovjeka Rusije.
Za nagradu, videospot za pjesmu "Putin, Putout" je postao viralan i za gotovo mjesec dana je na YouTubeu prikupio više od pet miliona pregleda.
Slakonja za Al Jazeeru govori o uspjehu pjesme, inspiraciji za imitacije i šale, ali i budućem radu.
  • Pjesma "Putin, Putout" je postala pravi hit. Privukli ste pažnju kako svjetskih medija tako i javnosti, a video nezaustavljivo "prikuplja" preglede na YouTubeu. Da li ste očekivali ovakav uspjeh?
- Od 2007. godine sam imitirao razne, uglavnom slovenske, poznate ličnosti za razne televizijske emisije koje sam vodio. Kada sam napravio neke šaljive muzičke videosnimke na engleskom jeziku, primijetio sam kako je porastao broj pregleda na mojoj YouTube stranici, tako da sam očekivao dobru reakciju.
Ali sam se samo mogao nadati da će broj pregleda rasti ovako brzo.
Još tražim nekoga ko bi me podržao finansijski, kako bi finansirao troškove produkcije za nove videosnimke, jer želim da nastavim sa pravljenjem ovakvih vrsta parodija i da moj projekt #TheMockingbirdMan zaživi i nastavi se razvijati.
Ako postoji neko ko vjeruje u moj projekt i ko vidi potencijal projekta, više nego je dobrodošao da me kontaktira. Ali to mora biti uskoro, jer je moja sljedeća "meta" Donald Trump.
  • Da li ste pjesmom "Putin, Putout" pokušali poslati neku poruku ruskom predsjedniku i njegovim saradnicima?
- Ne, nisam. To je samo parodija, satirični pogled na stvari koje su se dešavale ili se dešavaju oko Putina. Ali mi ne bi smetalo da vidim Putina kako pleše uz moju pjesmu.
  • Prema Vašem mišljenju, šta je tajna uspjeha pjesme "Putin, Putout"?
- Vidite, Putin je tip osobe koja privlači ljude, ljude koji vole parodije. Tako da smo, s produkcijske strane, snimili visoko kvalitetni videospot sa kvalitetnom muzikom i to su neke osnovne stvari zbog kojih video može postati viralan. Ali, naravno, nikada ne možete biti u potpunosti sigurni u uspjeh.
  • Kako birate "žrtve" koje ćete imitirati i koje će biti predmet skečeva? Pravili ste šale na račun Vladimira Putina, Pape Franje, košarkaša Gorana Dragiča, pjevača Halida Bešlića i Olivera Dragojevića… brojnih istaknutih ličnosti iz svijeta i regije.
- Iako sam projekt nazvao #TheMockingbirdMan (čovjek – ptica rugalica), mislim da ruganje nije precizna riječ koja bi opisala moje parodije. Pokušavam da ne uvrijedim nikoga, ali da se igram sa stvarnim činjenicama vezanim za određenu osobu. Žrtve biram ovisno o inspiraciji koju dobijem dok gledam razne materijale.
  • Nagovorili ste i nekoliko "žrtava" Vaših skečeva da pogledaju kako izgledaju u verziji Klemena Slakonje. Kako ste to uspjeli?
- U okviru zadnjeg šoua koji sam vodio sam uspio da nagovorim nekoliko "žrtava" da gledaju moje parodije njih. Svi oni su upoznati sa mojim radom i rado su se odazvali tom pozivu, a reakcija je djelovala iskreno pozitivna.
Ustvari, svaka povratna reakcija koju sam dobio od mojih "žrtava" koje sam ikada imitirao je bila pozitivna. Ne bi mi smetalo da vidim i Putinovu reakciju. Ili, još bolje, da vidim samog Putina kako pleše uz pjesmu.
  • Zašto ste izabrali YouTube kao primarnu platformu za svoje parodije?
Sve moje parodije su bile dio televizijskih emisija koje sam vodio, a od prvih skečeva davne 2007, kada čak nisam ni imao vlastiti YouTube kanal, a ljudi su postavljali moje imitacije na YouTube, tako da se dugo osjećam povezanim sa tom platformom.
Sa projektom #TheMockingbirdMan želim da prekinem veze sa televizijom i da se posvetim pravljenju novih YouTube videa te razvoju i rastu mog YouTube kanala. Smatram da je internet budućnost, ako već i nije sadašnjost.
  • Šta je projekt #TheMockingbirdMan?
- #TheMockingbirdMan je projekt kojim želim nastaviti sa imitiranjem svjetski poznatih ličnosti, sa originalnom muzikom u vidu šaljivih muzičkih videospotova na engleskom jeziku. Kao što sam rekao, svi moji videospotovi do sada su uglavnom bili napravljeni za različite slovenske televizijske emisije koje sam vodio i moj fokus je uglavnom bio na slovenske poznate ličnosti.
A kada sam postavio te videosnimke na YouTube, reakcija slovenske javnosti je bila zaista velika.
Kada sam napravio nekoliko videospotova na engleskom jeziku i kad sam ih objavio na YouTube, počeo sam dobivati reakcije iz cijelog svijeta. Vidio sam potencijal u tome i sa projektom #TheMockingbirdMan želim da ekskluzivno pravim videa za moj YouTube kanal.
"Putin, Putout" je prvi video u okviru projekta #TheMockingbirdMan koji je napravljen za moj YouTube kanal, iako je premijeru imao na Ema – finalu slovenskog takmičenja za izbor pjesme za Euroviziju, koje sam vodio ove godine.
Kad sam zadnji put vodio Ema 2012. godine, snimio sam pjesmu One Man Band Aid, u kojoj sam imitirao poznate pjevače i molio Evropu da Sloveniji dodijeli 12 poena na Euroviziji. Očito da to nije pomoglo.
Ove godine sam odlučio da odem korak dalje, te sam molio najutjecajniju osobu, prema izbori Forbesa, da pomogne Sloveniji da pobijedi ove godine. Tako da sam ubacio "Putin, Putout" u emisiju.



Pjesmom One Man Band Aid je Slakonja pozvao Evropu da glasa za Sloveniju
  • Kako ste se odlučili da sami finansirate troškove visoke produkcije Vaših videosnimaka? Da li se isplati raditi sam?
Za moj projekt sam godinu i po tražio sponzore, i kada nisam uspio naći nikoga ko bi me podržao, odlučio sam da sam finansiram prvi video, da svijetu pokažem šta želim da radim. To je bila investicija koju sam jednostavno morao napraviti.
Ako me i dalje niko ne podrži finansijski, #TheMockingbirdMan će biti jednokratni projekt. Ali ako me neko podrži, vjerujem da možemo s tim projektom napraviti velike stvari.
  • Prije smo se smijali komičarima, a pažljivo smo slušali političare. Danas se smijemo političarima, a pažljivo slušamo šta nam komičari poručuju. Šta se promijenilo?
- Mi svi učimo od prošlosti, znamo više i ne vjerujemo slijepo našim liderima kao nekada. Komičari su ljudi koji mogu držati ogledala i prikazati istinu iz malo drugačijeg ugla, što nam ponekad može reći mnogo više od onog što govore političari.
Izvor: Al Jazeera

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/autor-pjesme-putin-putout-komicari-nam-govore-vise-od-politicara 


PUTIN STOJI IZA „PANAMSKIH PAPIRA“?! Ako je ovo istina, svet više nikad neće biti isti

Glavna "žrtva" skandala je ruski predsednik, i njegovi najbliži saradnici. Jasno, iza svega stoje CIA, Vašngton, Soroš... A šta ako bismo vam rekli da iza puštanja poverljivih dokumenata u medije stoji Kremlj?
“Afera posle koje više ništa neće biti isto”, “prekretnica u shvatanju mehanizama koji stoje iza vladara savremenog sveta”, “najveće curenje dokumenata u istoriji”. Ovo su neki od naslova koji su osvanuli u medijima posle curenja 11,5 miliona poverljivih dokumenata o 214.000 ofšor kompanija sa liste firme Mosak Fonseka iz Paname.
Dokumenata koji su pokazali kako političari i drugi bogataši kriju i peru svoje pare preko firmi čija sedišta se nalaze na egzotičnim ostrvima.
DETALJI AFERE PRANJA NOVCA: Svi napadaju samo Putina, ali i ovi lideri kriju bogatstvo na Panami (VIDEO)
Početkom 2015. godine anonimni “zviždač” zvani “Džon Do” (na srpskom NN lice) dao je nemačkom listu Zidojče cajtung pristup ovim dokumentima, ukupno 2,6 terabajta podataka od 70-tih godina prošlog veka pa naovamo. Imajući u vidu količinu podataka, ICIJ (Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara) angažovao je 400 saradnika u 107 medija u 76 zemalja da se pozabave ovim dokumentima. Najveća novinarska akcija u istoriji, ispostaviće se.
Ova afera je zaista potresla svet, pale su i neke političke glave (premijer Islanda, na primer), neke su uzdrmane (Kameron je prošao kroz “iglene uši” u britanskim medijima). Ipak, glavni junak ove priče je Vladimir Putin i njegovo okruženje koje je nemilosrdno, preko “panamske veze” pralo milione, desetine miliona, stotine miliona, milijarde, desetine milijardi, a neki kažu čak i stotine milijardi dolara.
Glavni akter afere Putin – odmah se posumnjalo da je papire “pustila” CIA. Možete zamisliti šta bi neko rekao čoveku koji tvrdi da je Panamske dokumente “pustio“ sam Vladimir Putin? Verovatno da nije baš normalan.
A baš ovo tvrdi Kliford Gedi, stariji saradnik “Forin polisija”, iskusni ekonomista čija uža specijalnost je – Rusija.
“Panamski papiri – je l samo meni ovo sumnjiva priča? Kao da je izvađena iz jeftinog špijunskog filma”, upitao se Gedi, i nastavio: “Početkom 2015. godine, dakle, NN lice (Džon Do) šalje (iz vedra neba) e-mail nemačkom listu Zidojče cajtung (SZ), nudeći 11,5 miliona dokumenata iz panamske pravne firme povezane sa ofšor kompanijama. SZ prihvata. Pod vođstvom Međunarodnog konzorcijuma za istraživačko novinarstvo (ICIJ), oko 400 novinara iz 80 zemalja provodi godinu dana češljajući dokumente. Zatim, u koordiniranoj akciji, oni predstavljaju medijima svoje prve rezultate: gotovo identičnim jezikom u svim medijima (sve do lokalne stanice u Vašingtonu koju sam gledao), oni pričaju o velikim novim saznanjima o korupciji, pranju novca i finansijskim tajnama više od 140 svetskih lidera. U većini izveštaja, gde god, pojavljuje se ruski predsednik Vladimir Putin, kao glavna ličnost. Ali sve ovo može od naših očiju da sakrije mnogo veću i mnogo komplikovaniju priču.
Pas koji nije lajao
Uprkos naslovima, ne postoji dokaz o Putinovoj direktnoj umešanosti – nema veze ni sa jednom kompanijom koja se spominje, a kamoli dokaza o eventualnim kriminalnim aktivnostima, izbegavanju poreza ili pranju para. Postoje dokumenti koji pokazuju da su neki od njegovih “prijatelja” došli do “dve milijarde dolara” preko ovih “kover” kompanija sa bazom u Panami.
Ali, kad se sve pogleda malo bolje, u Panamskim papirima nema ničeg novog o Putinu. Ova afera je, u suštini, mnogo manja afera nego što se nagoveštavalo. Već više od 10 godina se spekuliše da Putin ima veliko lično bogatstvo, za koje je prvo tvrđeno da je 20 milijardi dolara, pa zatim 40 milijardi, pa 70, čak i 100 milijardi dolara… A sad, sve što su pronašli je “možda” nekoliko milijardi koje pripadaju “prijatelju”?
Ovo je pas koji nije lajao
Ovde je bitno pomenuti (geo)politički kontekst. U poslednjih nekoliko godina mediji su postali bojno polje na kojem su Rusija i Zapad pokušali uzajamno da se diskredituju. Početkom prošle godine, određeni krugovi na Zapadu nameravali su da upotrebe medije kako bi odgovorili na ono što su opisali kao “hibridni rat”, posebno informacioni rat, u toku ruske aneksije Krima i povezanih aktivnosti. Oni su identifikovali korupciju kao pitanje po kojem je Putin prilično ranjiv. Vredno je pogledati na Panamske papire u tom kontekstu: novinari ciljaju Putina mnogo više nego što je moguće, u odnosu na dokaze koje su objavili.
Jer, čim se siđe ispod naslova i podnaslova, tu nema priče. “Putinov prijatelj” je povezan sa kompanijama koje kanališu nekoliko milijardi dolara kroz ofšor kompanije. Zašto? Da izbegnu ruski porez? Stvarno? Da sakriju vlasništvo? Od koga? Nije vam potrebna ofšor registracija da to uradite. Da izbegnu sankcije? E to je kredibilan razlog, ali ima smisla samo ako su kompanije registrovane posle sredine 2014. godine. Jesu li?
Ove informacije neće naneti štetu Putinu, istina je da će one pre zaštititi Putina, kako bi mogao da slegne ramenima i kaže “gledajte, svi to rade”. Ozbiljnija mogućnost je da će podaci koji su procureli dovesti do serije skandala po celom Zapadu, gde je korupcija bitna (na ovo ću se vratiti). Sve u svemu, Rusi pobeđuju.Princip “cui bono” (kome u prilog, prim. aut.) povezuje korist sa motivima, i pita “ko je na dobitku posle određene akcije”. Ako su Rusi na dobitku, nije li moguće da oni nekako stoje iza barem jednog dela ove priče?
Ko je NN lice?
ICIJ je samoproklamovana “elita” istraživačkog novinarstva – ali šta su otkrili o izvoru svih ovih dokumenata? Jedina informacija koju imamo o “Džonu Dou”“ (NN licu) je ona iz SZ, i počinje ovako: “Pre više od godinu dana, anonimni izvor kontaktirao je SZ, i predao kodirane interne dokumente iz pravne firme Mosak Fonseka“. Kada su zaposleni u SZ pitali NN lice o njegovim motivima, on im je u imejlu odgovorio “želim da ovaj kriminal postane javan”.
Ali kako novinari – i javnost – mogu biti sigurni da je on kredibilan, i da su dokumenti stvarni, kompletni i da se njima nije manipulisalo? Nije jasno ni da li je NN lice jedan čovek, na prvom mestu, niti zašto je bio siguran da će moći da objavi dokumente a da ne otkrije sopstveni identitet. On je, zatim, morao da ima pristup prilično impresivnoj kolekciji dokumenata, što povlači pretpostavku da je u sve mogla biti umešana neka obaveštajna služba.
Dalje, ovo otkriće nanosi kolateralnu štetu legalnim poslovima i nevinim pojedincima – zar to nije bio razlog za brigu? Po mom mišljenju, niko ko je stvarno zabrinut za vladavinu prava neće opravdati ovu vrstu masovnog objavljivanja dokumenata. Može biti mnogo nenamerenih posledica: režimi bi mogli da padaju, sa nesagledivim posledicama. Ovo je čisti i naivni anarhizam, ako se mislilo (kao što se čini spolja) da se stvori maksimalni haos i očisti sistem od svojih zala. U svakom slučaju, potencijal korišćenja ovakvog curenja podataka u političke svrhe je ogroman.
Da smo “mi” (u SAD ili na Zapadu) dali ove dokumente da budu objavljeni, motiv bi trebalo da bude da obrukamo Putina. Ovo je deo fantazije da možemo da pobedimo Putina u informacionom ratu. Ako je to bio motiv, rezultat je patetičan: nikakva stvarna šteta nije naneta Putinu, ali i te kakva kolateralna šteta naneta je saveznicima SAD.
Da su Rusi to uradili, dobar motiv bi bio da skrenu u stranu i osujete kampanju Zapada protiv Putinove korupcije. Ali, kako sam objasnio, svaka šteta po Putinovu reputaciju, ili reputaciju Rusije, koju su mogli da izazovu Panamski papiri je, u stvari, prilično trivijalna. Za tu jeftinu cenu, Rusi bi 1) razotkrili političare na drugim mestima, uključujući “uzorne” zapadne demokratije i 2) kreirali ozbilju destabilizaciju u nekim zapadnim zemljama. Ja se onda pitam: da li je ovo “navlakuša”? Rusi su bacili mamac, a SAD su ga progutale? Priče o „panamskim papirima“ se odbijaju od Putina kao voda sa pačjih leđa. Ali imaju negativan uticaj na stabilnost Zapada.
Recimo, dakle, da je odgovor na pitanje “ko” – Rusi, a na pitanje “zašto” – da skrenu pažnju i pokažu da “to svi rade“”. Ali kako? Imajući u vidu izuzetan hakerski kapacitet Rusije, specijalna sajber jedinica u Kremlju mogla je da dođe do dokumenata. (Mosak Fonseka i dalje tvrdi da dokumenti nisu procureli iznutra). Ali najpre je takvu akciju mogla da izvede agencija zvana Ruski servis za nagledanje finansija (RFM). RFM je Putinova lična finansijska jedinica – on ju je napravio i ona odgovara samo njemu. Ona je potpuno legitimna i širom sveta je priznata kao najmoćnija agencija te vrste u svetu, sa monopolom nad informacijama o pranju novca, ofšor centrima i povezanim pitanjima u koje su uključeni Rusija i državljani Rusije. Operacija kao što je Panamski papiri, koja se tiče samo finansijskih obaveštajnih podataka, morala bi da se izvede iz RFM. Ne FSB, niti neka ad hoc banda u Kremlju. Iako ne bi legalno mogla da dođe do tajni koje čuva firma kao što je Mosak Fonseka, ona ima uvid u mnoge finansijske informacije preko međunarodnog tela čiji je vodeći član – Finansijskog akcionog udarnog tima. Ukratko, Rusi su bolje opremljeni od bilo koga – sposobniji i manje ograničeni – da hakuju tajne dokumente.
Što se tiče “curenja” dokumenata, bilo bi u stvari prilično genijalno “inkriminisati” Rusiju na naizgled ozbiljan način (i način koji će završiti na svim naslovnim stranama), bez objavljivanja inkriminišućih informacija. A to je upravo ono što se desilo. “Panamski papiri” nisu otkrili nijednu rusku tajnu. Nisu dodali ništa tračevima koji se već ispredaju oko Putinovog navodnog ličnog bogatstva. A priču (koja nije priča) progurao je niko drugi nego ICIJ. Tako da, ako bi se odigralo kako treba, poslednja stvar na koju bi bilo ko posumnjao je da su Panamski papiri ruska operacija.
Ozbiljniji ruski motiv?
Istina je, ovo bi bila isuviše komplikovana operacija, samo da bi se zaustavila kampanja Zapada da se ukaže na “Putina kleptokratu”. Ali možda postoji još jedan motiv.
Kao što su mnogi već primetili, baš je čudno da se u Panamskim papirima ne pominju Amerikanci. Ali moguće je da se spominju i da ICIJ nije otkrio te informacije. Možda, pošto ICIJ finansiraju Amerikanci, ne žele da ujedaju ruku koja ih hrani. Ali pretpostavimo da ICIJ zaista nema informacije o Amerikancima – ovo dovodi u pitanje originalne podatke, koji bi morali, ako su zaista stvarni i necenzurisani, da sadrže i nešto o Amerikancima. Bez sumnje, postoji mnogo pojedinaca i kompanija iz SAD koje su poslovali sa ljudima iz Mosak Fonseka, i ne bi imali smisla da kolekcija od 11,5 miliona dokumenata o ofšor finansijama potpuno “promaši” Amerikance. Možda je, onda, neko “očistio” ova spominjanja pre nego što su dokumenti predati nemačkom listu. Taj “neko” bi, prema mojoj hipotezi, mogli da budu Rusi – a odsustvo inkriminišućih informacija o Amerikancima je važan nagoveštaj o onome što mislim da bi mogla da bude prava svrha ovog curenja.
Panamski papiri sadrže tajne finansijske informacije o korporacijama, od kojih neke – ne sve, ali neke – otkrivaju kriminalne aktivnosti. U rukama organa zakona, takve informacije bi mogle da se iskoriste kako bi se pokrenuli postupci protiv kompanija i pojedinaca; u rukama treće strane, to je oruđe za ucenu. Da bi informacija bila efikasna kao oruđe za ucenu, ona mora ostati tajna. Kad se jednom objavi, kao u slučaju Panamskih papira, ona postaje beskorisna, kad je reč o uceni. Njena vrednost je uništena.
Stoga, mislim da je svrha operacije Panamski papiri sledeća: to je poruka upućena Amerikancima i drugim političkim liderima Zapada, koji bi mogli biti spomenuti, ali nisu. Poruka je sledeća: “Imamo informacije o vašim finansijskim prekršajima, takođe. Znate da imamo. Ovo može da ostane tajna, ako sarađujete s nama”. Drugim rečima, ljudi koji su pomenuti u objavljenim dokumentima nisu mete. Oni koji nisu spomenuti su mete.

Kontrol, specijalna ruska varijanta kontrole
Sve u svemu, mislim da bi ovo mogla biti ruska obaveštajna operacija, kojom je orkrestrirano curenje podataka visokog profila i uspostavljen potpuni kredibilitet “impliciranjem” (ne stvarnim impliciranjem) Rusije i štićenjem tajnosti izvora. Neki dokumenti bi bili korišćeni za antikorupcijske kampanje u nekoliko zemalja – da se sruše neki manji režimi, uništi nekoliko karijera i bogatstava. Onda bi ucenjivanjem stvarnih meta u SAD i drugde (pojedinaca koji nisu u trenutno iscurelim dokumentima), ruski „gospodari lutaka“ došli do „kontrola“ i uticaja.
Ako su Rusi iza Panamskih papira, znamo dve stvari, i obe se odnose na Putina lično: prvo, to je operacija koju je izveo RFM, što znači da je njom upravljao Putin; drugo, ovde je reč, u krajnjoj liniji, o uceni. Ovo znači da je prava priča u informacijama koje su skrivene, a ne onim koje su objavljene. Objavljujete tajne da biste uništili, skrivate da biste ucenjivali. Putin ne uništava. On kontroliše.”
(Telegraf.rs)

http://www.telegraf.rs/vesti/2104937-putin-stoji-iza-panamskih-papira-ako-je-ovo-istina-svet-vise-nikad-nece-biti-isti

Moskva:Spomenik žrtvama sovjetske političke represije

Moskva - U Rusiji će u septembru biti održani redovni parlamentarni izbori, pa se objava da će u
oktobru 2017. godine, dakle na godišnjicu Oktobarske revolucije, u Moskvi biti otkriven spomenik žrtvama političkog terora iz sovjetskog perioda može smatrati i kao deo političke kampanje "Jedinstvene Rusije" stranke ruskog predsednika Vladimira Putina i kao potez približavanja vlasti civilnom društvu.

Ukaz o gradnji takvog spomenika ruski predsednik je potpisao 30. septembra prošle godine na inicijativu organizacija za zaštitu ljudskih prava, a odluka da se spomenik na raskrsnici moskovskih ulica Zeleni prsten (Sadovij koljec) i Bulevar akademika Saharova otkrije 30. oktobra objavljena je posle sastanka šefa predsedničkog Saveta za razvoj građanskog društva i prava čoveka Mihaila Fedotova i zamenika šefa predsedničke administracije Vjačeslava Volodina.
Fedotov je priznao da će na konkursu već odabrani skulptor Sergej Franguljan morati dobro da se potrudi kako bi posao završio do toga roka. Pored sredstava iz budžeta Ruske Federacije i Grada Moskve, očekuju se i dobrovoljni prilozi građana, a i doprinos banaka.
Prema navodima ruske agencije TASS, spomenik će činiti bronzani bareljef dužine 32 i visine 6 metara s ljudskim figurama koje predstavljaju preživele i nastradale. Na spomeniku će na raznim jezicima biti ispisana samo jedna reč: "Pamti". Biće dopunjen granitnom kompozicijom, a trg na kome će se nalaziti biće popločan kamenjem donetih sa mesta gde su žrtve represije bile zatočene.
Ruski list Vzgljad napravio je pregled najpoznatijih poduhvata da se utvrdi tačan broj ljudi koji su bili žrtve političke represije u sovjetsko doba. Pregled odslikava ogromna nesaglasja u gledanju na razmere te represije. Računice obuhvataju različite periode i kategorije stradalnika pa se kreću od 3 777 380 do čak 55 miliona ljudi. Najniža računica Ministarstva unutrašnjih poslova SSSR obuhvata period od 1921. do 1954. godine, zatim sledi račun istoričara V. Zemskog za period 1917- 1991. sa 3 854 900 žrtava, pa računica Udruženja "Memorijal" za period 1921-1985. godina sa 12 miliona žrtava političke represije, Komisija A. Jakovljeva došla je do broja od 32 miliona žrtava u periodu 1917-1946. godine, prema verziji istoričara Roja Medvedeva od političke represije je od 1927. do 1953. godine stradalo 40 miliona ljudi i najzad, A. Solženjicin i i Kurganov izračunali su da je od 1917. do 1959. godine 55 miliona ljudi bilo žrtva sovjetske političke represije.
http://www.danas.rs/danasrs/svet/moskvaspomenik_zrtvama_sovjetske_politicke_represije_.57.html?news_id=319465
 Ujedinjeni protiv Rusije, u čiju korist?

Ambasador Dmitri Lubinski profesor Diter Segert i autor knjige Hanes Hofbauer
Aktuelni i međusobno solidarni antagonistički stav Zapada prema Rusiji određen je geopolitičkom
konstantom koja se teoretski formirala od početka 20 veka. Ovo je osnovni zaključak upravo objavljene knjige "Rusija, slika neprijatelja" ("Feindbild Russland") austrijskog ekonomskog istoričara, publiciste i voditelja izdavačke kuće Promedia, Hanesa Hofbauera. Zašto evropska solidarnost tako temeljno funkcioniše samo protiv Rusije – i nigde drugde, upitao se na bečkoj promociji ruski ambasador Dmitri Lubinski.
O toj knjizi se može govoriti na više načina: Šta je autor hteo da kaže, na koje adute je pri tome računao i sa kojim problemima se sreo.
Autorova namera bila je da u širokom vremenskom luku, od srednjeg veka do danas, ogoli korene rusofobije kao konsekventnog produkta geografije, politike i ekonomije evropskih, u daljem razvoju atlantskih sila.
Autorov adut pri tome bio je bilateralni ruski ambasador u Austriji Dmitri Lubinski, čije je prisustvo na promociji u Biblioteci grada Beča prošlog utorka dodalo događaju neophodnu notu političke neposrednosti i brizantnosti.
Autorov veliki problem bilo je upadljivo odsustvo glavnog recenzenta knjige, univerzitetskog profesora iz Insbruka i najpoznatijeg austrijskog "rusologa" Gerharda Mangota, sa prve javne promocije Hofbauerove knjige.
Pati li Evropa od hronične rusofobije?
Da, tvrdi autor u nekoliko paralelnih argumentacionih linija svoje 300 stranica duge knjige. Linija koja seže u daleku prošlost je, na sreću, tek nekoliko stranica duga i uglavnom ne ide dalje od zaključka da je u njenom toku predstava o "despotskom ruskom caru" transformisana u "varvarski ruski narod", a misaoni model "varvarskog ruskog naroda" se u nastavku kao "poluazijski mentalitet" uselio u diplomatske i političke stereotipe Evrope 19. veka.
To je, međutim, samo bila neujednačena, nekonsekventna praksa (Rusija, Nemačka i Austrija su bile saveznice protiv Napoleona), kojoj je nedostajao teoretski momenat, sistematska refleksija stava o ruskoj negativno definisanoj "različitosti".
Trenutak rađanja teorije o Rusiji kao singularnom geopolitičkom problemu evropskog kontinenta, Hofbauer stavlja u 1904. godinu, kada britanski ekonomski geograf Helford Mekinder (Halford Mackinder, 1861-1947, prvi direktor i osnivač London School of Economics) definiše paradigmu "geografskog srca", u originalu "heartland-theory".
Od tog trenutka, a to je već nakon prvih tridesetak stranica, Hofbauerova argumentacija se kreće unutar granica starije sadašnjosti ili novije prošlosti, ako se tako može opisati kulturna starost 20. veka, čije su tematske celine i javni dijalozi zadržali aktuelnost i za današnje generacije.
U knjizi "Geografska osa istorije" ("The Geographical Pivot of History", 1904.) Mekinder je prostoru ruske Azije dodelio status "srca sveta" – na Ruskom se njegov "heartland" tako i prevodi, kao "srčevina" – što onda u logički doslednom razvijanju teze znači da onaj ko kontroliše tu "osu" ili "pivot", kontroliše svet.
Tako je rođen geopolitički stereotip koji se u nastavku prošetao kroz nekoliko faza. Kao teorijska misao evropskih društava, ali i kao aktivna politička platforma evropskih i atlantskih integracija, taj je stereotip ostao fanatično fokusiran na potencijal ruske moći.
Geopolitička matrica "srčevine" je ovde nužno predstavljena vrlo pojednostavljeno, dovoljno je samo reći da ona čini pojmovnu bazu iz koje američki teoretičari Nikolas Spajkmen (Nicholas Spykman 1893-1943) i Džordž Kenan (George Kennan, 1904-2005) još u toku Drugog svetskog rata formulišu postulate takozvane "containment" politike, odnosno "zadržavanja", "opkoljavanja" Rusije.
Kombinovani teorijsko-praktični putokaz preuzima odatle Zbignjev Bžežinski (rođen 1928), koji, i kao predsednički savetnik i kao autor ("The Grand Chessboard", 1998) više ne doživljava američku globalnu supremaciju kao cilj, već kao činjenicu.
Ako se uz Bžežinskog još spomene orijentalista Bernard Luis (Bernard Lewis, rođen 1916), teoretičar najzaslužniji za atlantsku "islamsku kartu" kojom je osamdesetih i devedesetih forsiran "containment" Rusije, onda se stiže ne samo do glavne argumentacione linije u Hofbauerovoj knjizi, već i do razumevanja refleksa iz kojeg Madlen Olbrajt (rođena 1937) u novom novcatom intervjuu austrijskom Prese pre šest dana kaže kako je ruski predsednik Putin "pametan, ali vrlo zao čovek", ili se osmeli za izjavu na granici rasizma kako bi "radije živela u svojoj nesavršenoj američkoj domovini, nego provela dva minuta kao kineski građanin".
Svi protiv Moskve – cui bono?
Geopolitička bezbednosna arhitektura raspala se 1991, "od onda brojimo 25 izgubljenih godina", rekao je Lubinski.
On je ponovio kratku istoriju raspada Sovjetskog Saveza, sa svim stanicama usmenih obećanja koje je NATO davao Moskvi – da se neće širiti na rubne zemlje oko njenih granica, ili "rimland" u terminologiji Spajkmena.
Usmeno obećanje, rusko radovanje – nigde nema nijednog potpisa, nijednog dokumenta koji bi nepobitno dokazivao motivaciju Moskve da bez garancija s druge strane, u relativnoj tišini "raspusti" državne teritorije koje su joj skupljali još Petar Veliki i Katarina Velika.
Suprotno konceptu evroazijskih integracija, kojim je Moskva upadljivo reagovala na uvođenje sankcija pre dve godine, Lubinski izjavljuje da "za Rusiju nema većeg prioriteta nego što je Evropa".
On iznosi podatak da je obim trgovinske razmene Rusija–EU 2013. godine iznosio 450 milijardi evra, dok je danas pao na 200 milijardi. Istovremeno, obim razmene Rusija-SAD je u poslednje dve godine porastao (!) 40 odsto, "ali je još uvek vrlo mali", pa se zato uvek treba pitati "Cui bono?", u čiju korist rade sankcije, kome koriste.
Ambasadorova primedba o Evropi kao prioritetu ruske spoljne politike, odnosno suptilno spuštanje evroazijskog koncepta pola stepenika niže, može se shvatiti kao priznanje da Rusija ne uspeva da kompenzuje vakuum koji je ostavio "odlazak" Evrope – dok istovremeno ne razume zašto Evropa odbija da prihvati da ni ona ne uspeva da kompenzuje vakuum koji je ostavio "odlazak" Rusije.

Šta dalje? Da bi se ukinule sankcije, "Moskva mora u potpunosti ispoštovati slovo ugovora Minsk 2, što je vrlo neobična konstrukcija, kada se zna da 60-70 odsto njegovih odredbi zavisi od Kijeva – a da i pored toga EU ne vrši direktan pritisak na Kijev. Trenutni problem je da je sankcije jednostavnije nastaviti, nego ih ukinuti", kaže Lubinski i dodaje da "vrlo sumnja kako će i jedna evropska zemlja smoći hrabrosti da u junu podigne glas protiv produžavanja sankcija".
Žestina i ton kojim je Lubinski spomenuo Krim u smislu "Krimska priča pripada istoriji. Krim je kod kuće. To pitanje je definitivno rešeno!" na trenutak su podigle zavesu na velikoj diplomatskoj bini gde se "Donbas", "Minsk 2" i "potpuna implementacija" koriste sa strane evro-atlantskih partnera kao šifra za "Krim se vraća kući u Ukrajinu".
Sve ipak nije tako loše kao što izgleda. "Budite sigurni", rekao je Lubinski, "da nijedan ruski potez u Siriji ne prolazi bez dogovora Moskve i Vašingtona – sve je koordinisano u međusobnim kontaktima!"

Drugim rečima, sada imamo zajedničke pretnje koje nas ujedinjavaju – ali istorijske "slike neprijatelja" se i dalje perpetuiraju.
"Slika neprijatelja" bez slika
Lubinski je skupu dao neophodnu dozu političke provokacije, koja, čak iako je jasno da tu nisu odavane nikakve stvarne tajne velikih diplomatskih igara, pruža više nego dovoljno materijala za razumevanje aktuelnog momentuma između Rusije i atlantskih partnera.
Prvi austrijski ekspert za Rusiju, Gerhard Mangot, od početka konsekventni kritičar antiruskih sankcija, trebalo je da pruži to isto, samo iz ugla teorije. Nije se pojavio, ima grip, što bi delovalo sasvim verodostojno da je izdavaču istovremeno poslao kratku pismenu recenziju knjige – a nije.
Umesto njega, došao je Diter Zegert (Dieter Segert), profesor na bečkom Fakultetu političkih nauka, specijalista za istočnu Evropu, takođe ugledno ime u univerzitetskom pogonu, ali bez Mangotove lakoće provokacije. Segert se nije osećao ugodno u svojoj ulozi, verovatno jer u čitavoj gužvi oko gripe i zamene nije imao vremena da pročita knjigu koju predstavlja.

U njenoj strukturi ima nečeg lagano propagandističkog, što čak i nema toliko veze sa kvalitetom autorove argumentacije – neosporno je da se Evropa sreće sa nekim istorijskim modelom teškog nepoverenja, kad se, sve bežeći od "zavisnosti" od Rusije upućuje direktno u zavisnost od Turske, ili u zavisnost od američke politike prema sunitskim despotijama!
Problem je ideološko "srce" autora, koji, da bi oduzeo snagu kritičarima, i sam sebe svrstava u "antiimperijalističku levicu". On je dakle, levo, vrlo levo, što nije smer kojim se kreće glavnina sveta, uključujući i Rusiju.
Kod čitanja knjige na momente nije jasno da li on kritikuje jedan istorijski geopolitički stereotip koji ostavlja teške posledice u društvenom i ekonomskom tkivu Starog kontinenta, ili proziva vladavinu svetskog kapitala – istina, te dve stvari se nekad preklapaju, ali one nisu jedno te isto.
No, najteži propust Hofbauerove knjige nije u ličnom svetonazoru autora, na koji on ima pravo, nije ni u predstavi da već sto godina igramo jednu istu društvenu igru "spopleti Rusiju", jer tu je definitvno u pravu.
Propust je, naprotiv, u autorovom apsolutnom ignorisanju činjenice da živimo u vizuelnoj kulturi, u svetu kojim dominiraju slike – u medijima, u politici, u nauci, u ratu, u kulturi sećanja – a da je on napisao "Sliku neprijatelja" bez ijedne jedine slike!
Naravno da je nemački termin "Feindbild" metod interpretacije društvenog smisla, a ne bukvalna "slika neprijatelja", ali ako se danas govori o reprodukciji istorijskog stereotipa "ruskog medveda" u zapadnim medijima, onda nije loše videti poneku naslovnicu ili karikaturu, a ne čitati njihove opise.
Na primer, "neprijateljska slika" u nemačkom jeziku može da bude i reč "Rus" upotrebljena u jednini ("Der Russe") – ali pokazati kako se ta reč pretvara u čitavu jednu konstrukciju hegemonijalne interpretacije, kako njena semantika raste do uvrede i nipodoštavanja, ne može se bez pomoći prezentovanih simboličkih formi, vulgo slika.
Da je autor vodio više računa o vizuelnoj senzibilizaciji duha vremena, njegova knjiga bi našla lakši put do čitatelja i prevoda, što tema zaslužuje.
Ovako, ona se nalazi u praznoj fioci medijalnog sveta – kao kada bi se, na primer, ovaj tekst produžio na 300 stranica bez namere da preuredi unutrašnju strukturu i izgradi precizniji kategorijalni aparat.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/svet/2294480/ujedinjeni-protiv-rusije-u-ciju-korist.html

Američki gas - marketinški trik ili pretnja Rusiji?

Vest da su iz SAD u Evropu prvi put krenule isporuke gasa nije zatekla domaće i ruske energetske stručnjake.

Oni, za razliku od analitičara "Volstrit džornala" smatraju da to neće doneti ništa bitno na evropskom tržištu gasa, piše Sputnik.
To što će krajem aprila u portugalsku luku Sines uploviti američki tanker sa komprimovanim prirodnim gasom (sabijen pod pritiskom radi lakšeg transporta), kupljenim na terminalu u Luizijani, po oceni američkog lista, moglo bi ozbiljno da poremeti evropsko energetsko tržište, na kome Rusija dugo vremena dominira.

Prema mišljenju analitičara "Sosijete ženeral banke“ Tijerija Brosa, Amerika je na taj način objavila novi cenovni rat između komprimovanog gasa i onog koji se šalje putem cevovoda.
Cena američkog gasa, prema preliminarnim procenama, koštaće 4,3 dolara za milion britanskih termalnih jedinica, dok cena ruskog gasa trenutno iznosi 5,8 dolara.
List navodi očekivanja da Evropa postane krupno tržište za američki gas, kome će najveći konkurent biti Rusija koja trenutno zadovoljava trećinu evropskih potreba za gasom.
Ruski gasni gigant "Gasprom“ je ranije saopštio da ne planira da vodi cenovni rat, naglasivši da će, u slučaju da bude primoran da smanji cenu, umanjiti troškove.

U pitanju je čist marketinški trik

Predsednik Skupštine Udruženja za gas Srbije Vojislav Vuletić smatra da je vest o prvim količinama američkog gasa za Evropu običan marketinški trik.

- Količine prirodnog gasa koje oni distribuiraju Evropi su zanemarivo male u odnosu na one koje se dovode gasovodima iz Ruske Federacije, iz Norveške i Holandije. Ja zato mislim da to ne može uopšte, kako to oni kažu, da znatno poremeti distribuciju gasa u Evropi - izjavio je za Sputnjik Vuletić.

To je samo marketinški trik, ocenio je on, dodajući da svako može da isporuči komprimovan ili tečni gas Evropi. Pored Rusije, to može Katar, Niger, Alžir, Indonezija, pa tako mogu i Sjedinjene Američke Države. Prema tome, to nije ništa novo, to je samo mali propagandni trik, kaže on.

Po rečima Vuletića, cena američkog gasa uopšte ne može da se poredi sa cenom ruskog gasa, iz više razloga. Prvi i osnovni je da se cena gasa određuje na osnovu cene nafte na svetskom tržištu, koja je poznata i prati se.

S druge strane, cena gasa ima određene troškove. Prvo ga treba dopremiti do postrojenja za komprimovanje ili utečnjavanje, pa ga preraditi radi lakšeg transporta, što sve košta, pa ga tankerima transportovati preko okeana do Evrope, što opet košta. Njegova regasifikacija u samoj Evropi takođe košta, prema tome, njegova cena nikako ne može da bude konkurentna gasu iz gasovoda, objasnio je Vuletić.

Američki gas beznačajan za Srbiju

Za Srbiju priča o dolasku američkog gasa u Evropu ništa ne može da znači, smatra predsednik Skupštine srpskog Udruženja za gas.

- Tu, u osnovi, nema ni ekonomije, ni energetike. To je samo priča - smatra Vuletić.

Docent Ruske akademije državne uprave Ivan Kapitonov američki tanker sa gasom za Evropu vidi kao svojevrstan probni balon.

- Mislim da je ’Gasprom‘ sa svoje strane spreman za eventualni cenovni rat sa SAD, i Amerika je svesna toga. Ne isključujem da je tanker sa gasom koji su SAD poslale u Evropu svojevrstan probni balon, na taj način Amerika istražuje rezerve efikasnosti ruske kompanije - rekao je za Sputnjik Kapitonov.

On je ukazao da je svako prevođenje gasa u drugačije stanje zahtevan proces koji povećava njegovu cenu, zbog čega je ruski prirodni gas koji se transportuje gasovodom jeftiniji od američkog.

Kapitanov je naveo primer Letonije i Litvanije koje su htele da kupe američki tečni gas, ali su odustale od toga. Ove zemlje su izračunale i shvatile da je jeftinije kupovati običan gas jer je tečni duplo skuplji.

Običan gas duplo jeftiniji

U habu Henri u Luizijani kubni metar tečnog gasa košta 1,7 dolara, dok će kubni metar dopremljenog gasa u Evropu zbog troškova prevoza koštati više od 4,5 dolara. To je otprilike isto koliko košta i ruski gas, naveo je on.

- Mislim da bi svaka evropska zemlja trebalo da razmisli dva puta pre nego što potpiše ugovor o kupovini američkog gasa, tim pre što se na taj način koristi veoma komplikovan logistički lanac - rekao je Kapitanov.

Prvi tanker gasa za Evropu još jedan je u vidu američkih napora ka njenom "diversifikovanom snabdevanju“ kako Rusija više ne bi držala primat i tako "ugrožavala evropsku energetsku bezbednost“.

Tako su, u nastojanju da se Rusija u što većoj meri eliminiše sa evropskog gasnog tržišta, počinjali, samo na papiru, brojni gasni projekti.

"Nabuko“, "Transanadolijski“ i "Transjadranski gasovod“, "Levijatan“, "Posejdon“… Jedan od njih je i terminal na hrvatskom ostrvu Krk, gde bi američki gas kupovale i zemlje Zapadnog Balkana. Nijedan se nije makao od početne priče. Neki zbog neisplativosti, neki zbog evroatlantskih geopolitičkih igara.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/567319/Americki-gas-marketinski-trik-ili-pretnja-Rusiji

 Paris Normandie: Срби бирају између "братске Русије" и "непријатељске Европске Уније"

 

ПАРИЗ - Француски лист "Paris Normandie" пише о српским парламентарним изборима и истиче да је реч о избору између Русије и ЕУ.

Лист наводи истраживање српског недељника "Време" по којем две трећине Срба подржава алијансу са Русијом (67.2%), док половина становништва (50.9%) жели приступање Европској Унији.
Главни партнер Србије је ЕУ, али је Русија позиционирана као "дугорочни стратешки партнер Србије" и неко "на кога се Срби могу увек ослонити", наводи француски лист.
У српској јавности се да често чути подела на "братску Русију" и "непријатељску Европску Унију", наводи се у тексту француског листа.
Лист наводи и изјаве др Војислава Шешеља, лидера СРС-а, којег истиче као предводника проруске националистичке мисли у Србији.
Александар Вучић, премијер Србије, такође је демонстрирао присно савезништво са Русијом током своје посете Москви 2015. године, наводи Paris Normandie.
Јарослав Вишневскиј, руски геополитички аналитичар, за овај лист је истакао да "Русија ужива позицију великог савезника Србије, док утицај ЕУ слаби, јер подразумева непопуларне реформе, а и учлањење у ЕУ је процес на дугом штапу".
Русија је одбранила Србију приликом случајева покушаја учлањења Косова у УНЕСКО, те покушаја изгласавања УН резолуције о геноциду у Сребреници, навео је Вишневскиј.
Извор: Правда

http://www.pravda.rs/2016/04/23/paris-normandie-srbi-biraju-izmedju-bratske-rusije-i-neprijateljske-evropske-unije/

 

Strah od Rusije: Ameri žele da Nemačka brani istočne granice NATO-a

Predsednik SAD Barak Obama namerava da pozove Nemačku da pojača vojno prisustvo na istočnim granicama NATO-a, javio je "Špigl" pozivajući se na vladine dokumente.

Prema navodima lista, svoje želje Obama namerava da saopšti u ponedeljak na sastanku u Hanoveru, na kojem će učestvovati i premijer Velike Britanije Dejvid Kameron, italijanski premijer Mateo Renci i predsednik Francuske Fransoa Oland.
Kako navodi list, Sjedinjene Države očekuju od Nemačke da poveća broj vojnika i vojne tehnike u Poljskoj i Rumuniji. Nemačka je već pristala na masovno učešće pripadnika snaga za brzo reagovanje u planovima NATO-a do 2020. godine.
Ranije su visoki predstavnici Severnoatlantske alijanse više puta saopštili da nameravaju da povećaju vojno prisustvo NATO-a na istoku Evrope, objašnjavajući da je to neophodno zbog jačanja pozicija Rusije.
Moskva, s druge strane, izražava nezadovoljstvo zbog povećanja snaga Alijanse u blizini ruskih granica i smatra da ovakve akcije predstavljaju pretnju za njene nacionalne interese i bezbednost.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/567362/Strah-od-Rusije-Ameri-zele-da-Nemacka-brani-istocne-granice-NATO-a

 AMERIČKI RAZARAČ STIGAO BLIZU RUSKE GRANICE 

Rusija je saopštila da će preuzeti sve neophodne mere protiv SAD nakon najnovijeg incidenta između dve zemlje.
Moskva je optužila Vašington za “zastrašivanje“ nakon što je američki razarač uplovio u Baltičko more u blizini ruske teritorije.
Ruski ambasador u NATO Aleksandar Gruško je naveo da njegova zemlja neće preći preko toga lako, prenosi "Independent".
Govoreći nakon sastanka sa američkim ambasadorom u NATO Daglasov Luteom, Gruško je dodao da su ovo pokušaji da se poveća vojni pritisak na Rusiju.
“Preduzećemo sve neophodne mere da se umanje ti pokušaji da se upotrebi vojna sila“, rekao je on.
Tenzije između dve zemlje razbuktale su se kada je ruski avion Su-24 nadleteo američki razarač “Donald Kuk“.
Daglas Lute je dodao da je brod bio na redovnoj rutini u međunarodim vodama u blizini Poljske kada je ruski avion nadleteo.
Američki državni sekretar Džon Keri je kasnije naveo da je brod mogao i da otvori paljbu zbog vojnog pritiska.
Govoreći nakon sastanka, Gruško je dodao da ne može doći do otopljavanja u odnosima dve zemlje sve dok se SAD i njeni saveznici ne povuku sa ruske granice.
Američki komandir mornarice u Evropi Mark Ferguson je rekao da se prisutnost ruskih patrola na obalama Skandinavije, Škotske i Mediterana povećala za oko 50 odsto u odnosu na prošlu godinu.
Na sastanku je bilo reči i o Ukrajini, a generalni sekretar NARO Jens Stoltenberg je naveo da se dve zemlje ne slažu oko jedne stvari, a to je Ukrajina.
“Mnoge zemlje se ne slažu sa Rusijom koja pokušava da situaciju u Ukrajini predstavi kao građanski rat. Rusija destabilizuje istočnu Ukrajinu, dajući podršku separatistima, dajući im municiju, opremu i komandu“, rekao je Stoltenberg.
On je naglasio važnost saglasnosti između ovih zemalja, dok Rusija i dalje negira umešanost u konflikt u Ukrajini.
(B92)

http://www.kurir.rs/planeta/americki-razarac-stigao-blizu-ruske-granice-moskva-necemo-preci-preko-ovoga-preduzecemo-sve-mere-clanak-2235389

РУСИЈА И САД У КЛИНЧУ: Подводни "рат" два гиганта

ЊУЈОРК - Амерички утицајни лист Њујорк Тајмс пише да Сједињене Америчке Државе увећавају своје поморске снаге и да је то резултат све већег подводног арсенала Руске Федерације.

Све већи арсенал поморских снага, а посебно подводних снага Русије и све активније партолирање руских подморница широм света за резултат има већа улагања од стране САД-а у ову област, наводи амерички лист.
Највећа забринутост САД-а и НАТО алијансе иде у правцу модерних руских подморница које се одликују изванредним могућностима.
Све ово води као обнови хладног рата, истиче се у тексту Њујорк Тајмса.
Русија је појачала патролирање у Скандинавији, Шкотској, Средоземном мору и Северном Атлантику, а то је повукло реакцију САД-а и НАТО алијансе.
Конкретно, Пентагон предлаже буџет од 8.1 милијарди долара за увећање подводног арсенала САД-а.
Поред тога, Пентагон већ има иницијативу да буџет буде увећан за 3.4 милијарде америчких долара у сврху распоређивања артиљерије и других система у земљама Источне и Централне Европе. Реч је о иницијативи сузбијања "руске агресије", пише Њујорк Тајмс.
Извор: Правда

http://www.pravda.rs/2016/04/23/rusija-i-sad-u-klincu-podvodni-rat-dva-giganta/

 


Постави коментар