Kako živeti od budućnosti

Srbija već četiri godine živi u Vučićevoj budućnosti koja nikako da stigne. Sad traži da ponovo
glasamo za njegovu jučerašnju budućnost, koja danas uopšte ne liči na sebe, ali koja ima svoju budućnost, još stariju i lepšu. I Đinđić je govorio mladima da gledaju u budućnost i da će se u njoj sresti. Da mu je neko tada rekao da će ih tamo dočekati Vučić, sam bi se ubio, piše Mile Isakov, kolumnista Magazina Tabloid, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi , a potom ambasador u Tel Avivu
Piše: Mile Isakov
Kada je došao na vlast 2012-te, govorio je da će nam biti bolje već za dve godine, odnosno 2014. Pošto se to nije dogodilo, da ne bi morao da podnese račune sam je skratio mandat toj vladi (u kojoj je formalno on bio samo prvi podpredsednik) i raspisao prevremene izbore, govoreći da će tek vlada sa njime na čelu doneti bolje dane, za godinu dve, dakle do 2016. Ni to se nije ostvarilo pa je ponovo raspisao vanredne izbore, kako bi produžio sebi mandat za bar još dve godine, jer prema najnovijem redu vožnje njegova budućnost stiže od naredne, 2017-te godine. Zato sad traži da glasamo za budućnost koja ima budućnost. U tom iščekivanju ljudima prolaze godine, pa mnogi više nemaju kud nego da veruju.
Sve najmasovnije religije ovoga sveta, uključujući i komunističku, tražile su od naroda da živi za budućnost, ova Vučićeva, međutim, prva je koja traži da se živi od budućnosti. Potpuno u skladu sa modernim virtuelnim vremenima. Jedno je ipak u pravu, budućnost će jednom sigurno doći, a dotle snaćićemo se već nekako. Kao što je Krleža govorio "Nikad nije bilo da nekako nije bilo".
Kada je pre desetak godina u Jerusalemu otkrivena druga, navodno prava Isusova grobnica, sa sve njegovim skeletom, hrišćanski svet se uznemirio, jer bio bi to udar na njegove temelje. Vatikan je bio spreman na svaku cenu da bi taj kovčeg u što većoj tajnosti bio preseljen u Rim i zaboravljen, ali i islamisti su želeli da ga se dokopaju, naravno sa sasvim drugačijim pobudama, da bi dokazali da je hrišćanstvo religija zasnovana na lažnom božanstvu. Izrael, ko Izrael, cenkao se na obe strane, indiferentan prema nadmetanju te dve religije jer uveren da su obe samo kopija njihove, prve vere sa jednim bogom u istoriji čovečanstva. Na upozorenje da bi otkrićem Isusovih posmrtnih ostataka moglo biti uništeno hrišćanstvo, jer ako Isusu oduzmeš vaskrsenje, ubio si boga u njemu, pragmatični i samozadovoljni Jevreji su odgovarali da to nema veze, jer religija se ne zasniva na činjenicama nego na verovanju.
Demokratija, kojom se upravlja većina zemalja na planeti, odavno je počela da se udaljava od svog izvornog značenja, sve manje je to vladavina naroda, a sve više vladavina partija i izvikanih vođa, tako da i izbori kao temeljni princip demokratije sve više postaju stvar verovanja. Eno i u Americi, ljudi se opredeljuju kome više da veruju Trampu ili Kruzu, Klintonovoj ili Sandersu, međutim, šta god da odluče ne mogu mnogo pogrešiti jer tamo postoji izgrađen sistem izvan kojeg niko od njih ne može mnogo da iskorači. Uostalom, videli smo već da američki predsednik može da bude i kompletna budala, ali ne može previše da naškodi jer država funkcioniše po pravilima koja se ne menjaju kako kome dune, pravosuđe radi svoj posao, a mediji sve to budno prate i kontrolišu.
U zemlji Srbiji, u kojoj nema sistema pa stoga ni institucije ne funkcionišu, umesto izbora naših predstavnika u vlasti glasanje se svodi na izbor Mesije. Umesto Parlamenta, bira se vožd, predsednik svega i svačega, onaj koji će nas najbolje voditi u svetlu budućnost. Za poslanike se ne biraju oni koji će više poštovati i unapređivati institucije demokratskog sistema, koje bi trebalo da budu jedini garant kolektivne siguranosti i prosperiteta uz poštovanje pojedinačnih prava na jednake uslove i šanse, nego partijski poslušnici za glasačku mašinu. Niko ni ne zna njihova imena, pa čak ni kako se zove lista za koju će da glasa, većina se opredeljuje prema imenu njenog nosioca.
Politčke stranke se bore za vlast navodno u ime naroda, a zapravo bave se prevashodno svojim partijskim interesima, i kad su u vlasti i kad su u opoziciji. A te stranačke interese diktira krupni kapital koji finansira njihovu delatnost i izbornu kampanju, da bi za uzvrat dobio uslove za neograničeno bogaćenje. Kod nas je situacija specifična po tome što smo u tranziciji, kopirajući razvijeni zapad, zakoračili u postdemokratiju i pre nego što smo razvili demokratiju, odnosno institucije sistema koje demokratiju u razvijenim zemljama, koliko toliko, još održavaju u životu.
Preskačući demokratiju u žurbi da što pre zaboravimo Jugoslaviju i sva socijalistička iskustva, uskočili smo u postdemokratiju glorifikujući Srbiju iz doba feudalizma, kad je bila moćna država. Tako smo dobili feudalnu demokratiju, demokratske partije koje funkcionišu kao feudi samoproglašenih vođa, koji onda tu šemu vladavine nastoje da prenesu i na državu, ponašajući se kao njeni vlasnici. Ako baš moraju dele ministarstva, gradove i opštine, opet po istom principu, kao feude pojedinim koalicionim partnerima. Takve manje feude mogu dobiti i neke opozicione partije, ako su kooperativne. I sad građani treba da biraju.
Sa tim fenomenom suočavamo se i pred ove izbore. Narod jednostavno hoće da veruje, mora u nešto da veruje, jer nema izbora. I tu činjenice ne pomažu. Prosto, laž je lepša od istine, a naročito svetla budućnost od surove stvarnosti. Budućnost je nada, a nada poslednja umire. Zna naš svet dobro kako mu je i ne želi to ni da sluša, hoće da čuje kako će sutra biti bolje, a to lakše može da priča onaj ko je već na vlasti, jer u njegovim rukama su i nož i pogača. Zato je režim u prednosti, jer opozicija da bi dokazala kako vlast ne valja, previše podseća ljude na neveselu realnost, dok vlastodršci pričaju bajke o budućnosti. Uzaludno je dokazivati da bajke nisu tačne, kad svi znaju da nisu?
Čuo sam ovih dana u kampanji odličnu, ali potpuno neumesnu dosetku, jer izneo ju je Bojan Pajtić, koji em nema duha, pa je jasno da mu je to došapnuo neki majstor za obmanjivanje javnosti, em nema prava na opozicione dovitljivosti posle decenije katastrofalne vlasti koju je sprovodio u Vojvodini, ali i u Srbiji. Elem, dotični je građanima uputio retoričko pitanje, kome treba više da veruju, svom frižideru ili svom televizoru. Dovitljivo, vickasto ali pogrešno. Pa, neće valjda verovati u prazan frižider pored televizora prepunog raznih đakonija koje mu se nude skoro džabe, na otplatu u ratama. I neće valjda verovati Pajtiću, koji traži bolje uslove za opoziciju u izbornoj trci na republičkom nivou, a istovremeno zabranjuje opozicionom pokretu "Dosta je bilo", da u trci uopšte učestvuje u njegovoj pokrajini. Zaista dosta je bilo.
Nema povratka u prošlost, samo u budućnost! Kad to danas pred izbore kaže Aleksandar Vučić on misli na sve demokrate, sa i bez prefiksa i dodataka, koji su se donekle konsolidovali, ali sve više i na Šešelja, koji je počeo ozbiljno da mu otkida glasove. Nije sasvim jasno kako je to spojio, jer DOS jeste prošlost ali njegova politika nije pošto ju je upravo Vučić preuzeo i nastavio, dok je sa Šešeljem upravo obrnuto, još kako je aktuelan mada je njegova politika prošlost. Ali izbori su, svašta može da se priča.
Da bi pojasnio, naglašava da nema povratka ni u vreme ratova i sankcija, ni u vreme pljačkaških privatizacija, Srbija mora u budućnost. Zašto preskače sadašnjost? Zato što je naša sadašnjost, njegova jučerašnja budućnost. I nije se baš pokazala, jer isto je govorio i pre četiri i pre dve godine, da je teško ali da dolaze bolji dani. Ti dani su došli ali nisu bolji. Naprotiv, i dalje je teško, sve teže, ali budućnost je i dalje pred nama, opet za dve godine, preciznije 2017-te ćemo osetiti boljitak, koji je prvobitno najavljivao za 2015-tu. Ništa se nije promenilo samo je budućnost prolongirana. Zašto? Pa da bismo je imali. Da bi imali čemu da se nadamo, u šta da verujemo. A zapravo budućnosti o kojoj on govori nema, jer već je stigla i nije tako lepa kao što ju je predstavljao.
Preuzeo je Vučić i takozvani korektan proevropski politički govor koji nas neprestano opominje da treba da se okanemo prošlosti i okrenemo budućnosti, što mu odgovara jer za prošlost je i on debelo odgovoran. Ali ta floskula podrazumeva da ipak živimo u sadašnjosti, a to mu ne odgovara jer i za sadašnjost je već četiri godine on najodgovorniji, a nije nikakva, ni nalik na sebe dok je bila budućnost. Zato bi on opet samo o budućnosti, kopirajući Đinđića, koji je posle 2000-te mladima govorio da gledaju u budućnost gde će se jednog dana oni sresti sa njime. Đinđić, naravno, nije ni sanjao da će ih tamo dočekati Vučić, kao domaćin, kao starosedelac budućnosti. Da je znao sam bi se ubio. Ali oni koji su ga ubili znali su šta rade. Možda nisu znali da će to biti baš Vučić, ali su sigurno priželjkivali povratak u budućnost čiji će vlasnik biti neko takav.
Postoji, dakle, ogromna razlika između Đinđićevog poziva da se gleda u budućnost iz perspektive tadašnje tragične stvarnosti za koju ni na koji način nije bio odgovoran i Vučićevog, koji je direktno odgovoran i za onu Đinđićevu i ovu njegovu sadašnjost. I za Đinđićevu budućnost, koja nam se smešila, kao i za ovu njegovu koja nam se kezi u lice. Istine radi treba reći da za unakaženo lice Đinđićeve budućnosti ništa manje nisu zaslužni ni njegovi učenici, koji bi sad takođe povratak u neku svoju budućnost, ali Vučić je najmanje vlastan da im to spočitava.
Srbi su skloni da se fanatično posvete vladajućoj religiji i to se ponavlja, od Kosova kada su se odricali zemaljskog sveta zarad nebeskog, preko Jugoslavije zbog koje su bili spremni da se odreknu srpstva, do evropskih integracija zbog kojih su mnogi spremni da se odreknu i Kosova i Srbije. Pa i ovi što sad drmaju zemljom odricali su se i hrane i vode da bi se dokopali vlasti. Uvek je postojao neki ideal, nešto veliko i nedostižno, čemu se nerealno teži, a ovo sad je potpuno druga priča. Vučićeva budućnost suviše je banalna stvarnost. Za nju se čovek ne može čak ni žrtvovati, jer već je žrtvovan.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=361&cl=11