петак, 22. април 2016.

Зашто Вучић грађанима Србије нуди скок у амбис?

Ко куца на ваша врата?

На вашим вратима су се, ових дана, можда појављивали ликови који су захтевали да се изјасните да ли ћете гласати за Вучића или не. Чак су, понегде, тражили и да снимају изјаве престрашених људи о премијеру. Јасно је да овакав притисак на српске грађане није виђен од појаве секташа који иду од врата до врата и причају о скором „Јеховином царству“ које ће, за „изабране“, на земљи трајати хиљаду година.

„Ево га Вучко!!!“

Ко су ти који вам нуде Вучића на вашим вратима?

Реч је о некој врсти политичких секташа, такозваних „Вучићевих сведока“, који сањају о хиљадугодишњем царству Вучићевом у Србији. Они су, као и прави одушевљеници гуруима у квазирелигиозним сектама, у потпуном заносу својим вођом.
Рецимо, „када је (Вучић) обелоданио да је за изборе, Велика сала театра `Мадленијанум` је експлодирала. Неки од делегата СНС-а љубили су се и грлили, други су ову одлуку много пута поздравили повиком `браво`, док су поједини, као у навијачком заносу, запевали `још једна победа и титула`”.

 „Лажи, лажи, да се веселимо“: сва Вучићева обећања

У одличном тексту „Дан мрмота“, објављеном у јануару 2016. и посвећеном будућим изборима у Србији, Слободан Антонић нас је подсетио на то шта нас чека у изборној кампањи гуруа секте „Вучићевих сведока“: “И опет ћемо, ван сваке сумње, имати кампању препуну обећања
  • о фабрици микропроцесора, вредној „четири милијарде евра“,
  • о Мерцедесовој фабрици аутобуса, о фабрици ракета „Атлас“,
  • о фабрици ауто-делова у Обреновцу,
  • о Боинговој фабрици, највећој у Европи; слушаћемо приче
  • о стотинама милиона евра бесповратне помоћи из Брисела,
  • о милијардама евра нових, страних инвестиција,
  • о „значајном“ расту плата и пензија до краја следеће године, а
  • о просечној плати од 500 евра „негде за две године, око Светог Николе“,
  • о прузи којом ће се у Нови Сад стизати за 35 минута и о аутопуту којим ће се до Чачка путовати само за 58 минута,
  • о томе да ће Србија ускоро изградити најмодерније школе и болнице, набавити најбрже возове и хеликоптере, купити најјаче ракете, отворити бар седам силиконских долина за производњу чипова, делова за мобилне телефоне и склопке за наш оригинални производ, српски торпедни чамац – речни разарач „Александар“…

Све је то већ било 2014, о чему Антонић пише:

“Током кампање за изборе 2014. Вучић је наглашавао да ће се „залагати за формирање слободних индустријских зона и за запошљавање бар око 100.000 људи који тренутно раде `на црно`“, обећавајући „да гарантује да се стечена права пензионера неће умањивати“, односно „да без обзира на то какве ће се реформе спроводити – у пензије не дам да се дира!“ /…/ Такође је објавио: „Хоћемо да 2015. и 2016. сви људи у Србији виде да можемо боље и даље, да будете поносни на своју земљу. Хоћемо да имамо другачију, нормалну Србију“ /…/“

А ево шта је, по Антонићу, Вучић урадио од 2014. до 2016:

  • “Смањио пензије, као и плате у просвети и здравству, обарајући животни стандард стотинама хиљада домаћинства;
  • увећао јавни дуг земље за петину (са 20 на 24 милијарде евра);
  • непрестано величао протестантизам и критиковао „Небеску Србију“, оптужујући нас да смо лењи и да волимо „самоуправни социјализам“, због чега се мора под хитно приватизовати све што је у Србији још вредно;
  • покушао да прода Телеком, најавио продају београдског аеродрома Турцима, објавио продају ПКБ-а;
  • непрестано померао рок када ће нам бити боље, од „краја 2014. године“, па је сада стигао до краја 2017. године;
  • направио праву државну границу према Косову, потписао „Брисел 2“ којим се предаје Север Косова Приштини, инсинуирао да су децу у кафићу Панда (1999) убили српски агенти;
  • отворио састанак европског огранка Трилатерале, једном недељно се састајао са америчким амбасадором, звао амбасадора ЕУ да седи на састанцима владе, тако водио „косовску политику“ и „економске реформе“ да је стално примао похвале из Вашингтона и Брисела, од ММФ-а и Светске банке, од Петра Луковића и Соње Бисерко…;
  • уприличио геј параду, одобрио промену имена сто година старе новопазарске школе „Растко Немањић“ у „Шеик Калифа бин Зајед ел Нахјан“, најавио законску забрану родитељског кажњавања деце, а његов министар најавио је и избацивање веронауке из школа;
  • угушио сваку критичку мисао у главним медијима, таблоидизовао политичко информисање путем својих испостава (Информер, ТВ Пинк), скоро сваке недеље давао дуг ТВ интервју – монолог од сат-два, уз истовремене жалопојке како су сви медији против њега;
  • подржавао Мила Ђукановића, посетио Сребреницу током обележавања „српског геноцида“ и поклонио јој пет милиона евра, саучествовао у гушењу Републике Српске;
  • за „највећи дан у српској историји“ прогласио отварање поглавља за приступање ЕУ, сложио се са захтевом из Брисела да Србија не сме користити санкције Русије да би повећала извоз у ту земљу;
  • непрестано нападао некакве тајкуне и организовао медијске акције хапшења корупционаша, али ни после четири године ниједан тајкун и ниједан корупционаш нису осуђени; штавише, Цане Суботић данас је законски чист и угледан грађанин нашег друштва.“
  •  
  • Новогодишња посланица скакача у амбис

    Да ли се ико сећа шта је Вучић писао у свом тексту “Србија улази у нови век рада без чаробних штапића и рата“, 31. децембра 2016. године објављеном у „Вечерњим новостима“?
    Ако се не сећате, он је тада изјавио: “Србија напредује. /…/ Прошле године смо уштедели. /…/ Прошле године смо повећали плате и пензије. /…/ Хоћу да будемо још бржи у мењању себе и Србије. Велики пијук је потребан да се све то разбије. /…/ Обећао сам да ћемо заборавити да умемо да ратујемо. /…/ 2016. треба да буде почетак нашег новог века. /…/ Лутер, Вебер и Пико дела Мирандола су једина прошлост која нам је потребна. /…/ Само 12 одсто људи у Србији подржава АПСОЛУТНО УКИДАЊЕ физичког насиља над децом. Насиље нам је иманентно, усађено у саму бит, њему учимо и децу. /…/ Ја ћу свакако највише да радим. Радићу. И, следеће године, то ћу почети 1. јануара. У седам ујутру.“
    Читаоци су, међутим, можда прескочили следећу реченицу Александра Вучића: “Обећао сам да ћемо скочити у амбис.“
    Људи браћо, да ли је неко чуо за политичара који је обећао да ће с народом који води скочити у амбис?
    А ако није чуо за таквог политичара, да ли је чуо за некога другог?
    На жалост, ја јесам. Као сектолог, чуо сам за једног таквог. И писао сам о њему 1997. године, у својој књизи „Од утопије до кошмара“. Сад наводим одломак.

    Џим Џонс и „Храм народа“

    Година 1979 донела је први знак да секте и култови на чијем челу се налазе сумануте вође могу бити извор велике опасности, као за припаднике, тако и за околину. Касније се све понављало, и приче су биле готово истоветне. „Храм народа“ је настао шездесетих година у Калифорнији.
    На његовом челу је стајао бивши пастор протестантске заједнице „Христових ученика“, Џим Џонс. У свом учењу, мешао је хришћанство и револуционарно-марксистички хилијазам, и постао јако популаран, како због своје демагогије, тако и због филантропских акција које је изводио.
    Све више следбеника му је прилазило, а он је успостављао везе са личностима естаблишмента – почев од жене председника САД, до гувернера Калифорније и градоначелника Сан Франциска.
    У почетку је показивао љубазно, „хришћанско“ лице, али је, временом, стао да се понаша сурово и диктаторски, премлаћујући оне који му се супротстављају.
    Са својом комуном повукао се у џунгле Гвајане, опколивши логор наоружаном стражом. За себе је почео да тврди да је „реинкарнација“ Христа, Буде и Лењина, а затим да је „преносник гласова бића са друге галаксије“ (дакле, медијум). Уз све ово, дрогирао се. Претио је онима који напусте секту да ће бити убијени.
    Једнога дана, скупио је све своје следбенике на последњу молитву. Наредио им је да испију сок помешан са отровом. Преко девет стотина људи, жена и деце отишло је тог дана у смрт; било им је објашњено да долази „страна сила“ која ће их побити.“

    Наравно, ја НЕ тврдим да је Вучић Џим Џонс. Али тврдим да је рекао да је спреман да са онима које води скочи у понор. Понор који нас чека ако Вучић остане

    Да завршимо цитирајући текст „Дан мрмота“ Слободана Антонића:

    “А у стварности, догоди ли се да Вучић поново победи, сигурно ћемо имати даљи реални (или чак номинални) пад пензија и плата, масовна отпуштања у јавном сектору, даље смањење реалне наднице у приватном сектору, руинирање државног здравства и просвете (да бисмо се сви лечили у приватним ординацијама и да би наша деца ишла у приватне), промену Устава и избацивање преамбуле о Косову, нове уступке Приштини у вези са Севером Косова и пријемом у међународне организације, продају Телекома, ПКБ-а и делова ЕПС-а, улазак у СТО и прихватање ГМО, изградњу кампова за „привремени смештај“ арапских избеглица.
    Опет ћемо имати Кирбија и Девенпорта (или њихове наследнике) као стварне премијере, а Блера или Строс-Кана (или њихове заменике) као реалне министре. Нама ће и даље владати „елита“ с купљеним дипломама, уз врхуњење медиокритета и паразита у целом јавном сектору.
    Поново ћемо гледати шпанске серије о државним ударима и заверама тајкуна или жутих против Премијера, и опет ћемо слушати Њега како нам објашњава да је протестантизам нешто много напредно и добро, а српско православље нешто лоше…
    После две године, у јануару 2018, опет ће се Премијер наљутити и опет ће заказати нове изборе, на којима ће од народа опет затражити да му да „подршку за реформе“ и „пун четворогодишњи мандат“…“

    И не заборавите:

    Вучићу Вашингтон и Брисел омогућују да овако влада, као у јужноамеричким банана – државама, у којима диктатори све време причају, а сва опозиција је ућуткана.
    Да је Милошевић оволико затварао медије и блатио опозицију током избора, НАТО би га бомбардовао много пре 1999. То је кључни доказ за кога ради Вучић, и ко му даје „одрешене руке“, да, попут Ташка Начића у Шијановом „Давитељу против давитеља“, дави оне који не желе његове каранфиле.

    Ипак, има наде

    На Цвети 2016, да би се Србија ослободила Архилажљивца и Скакача У Понор, довољно је само гласати на свом изборном месту. Јер, човек који је оволико лагао и варао свој народ, заслужио је да оде у празнину нихилистичких брбљарија и лажи, а није заслужио поновни долазак на место премијера.
    Дакле, 24. априла 2016, СРЕЋА стиже у Србију – само ако будемо паметно храбри да на биралиштима кажемо НЕ гуруу политичке секте зване „Вучићеви сведоци“.

    Владимир Димитријевић

    http://www.srbijadanas.net/vladimir-dimitrijevic-zasto-vucic-gradjanima-srbije-nudi-skok-u-ambis/

     

Постави коментар